Ako kaniš izgubiti i Bog će ti pomoći

Vasovic.jpg
PinterestFacebookTwitterShare

Piše: Milenko Vasović

O fudbalu i religiji je reč. “Procurela” je pre dva, tri dana u javnost fotografija sa lomljenja slavskog kolača u FK Partizan. Iznenadio sam se (moja neobaveštenost) da Partizan uopšte ima krsnu slavu. Predsednik kluba, poznati vernik iz Miloševićeve eparhije, dohvatio se slavskog kolača kako i dolikuje.

Religija je lična stvar svakog pojedinca pa tako i sportiste, nema potrebe da se to javno saopštava i naglašava. Još manja je potreba da sportski kolektivi javno deklarišu svoju religijsku ili nacionalnu pripadnost.

Krsna slava je sinonim za pravoslavlje, mnogi od onih koji su proslavili crno beli dres bili su druge vere ili ateisti. Partizan nije stvoren na temeljima religije, njegovi osnivači su bili progonitelji crkve, sveštenika i vernika. Njihova ideologija je bila sve drugo samo ne religija. Znaju to i sveštenici, znaju i to da je u grbu Partizana i dalje “znak sotone”, ali pristaju da učestvuju u toj licemernoj predstavi. Izveštačeno, pomodarski i interesno.

A ima primera gde su sportski kolektiv i krsna slava neraskidivo vezani, prosto srasli. Takav je slučaj šabačke Mačve. Ovaj  klub osnovan je pre stotinak godina na Malu Gospojinu, tada je odigrana i prva utakmica, i to je dan kluba i krsna slava. Bilo je jedino neprirodno kada su ovi ideolozi među kojima su i osnivači Partizana zabranili krsne slave.

Ima i komičnih situacija. Recimo, uprava vranjanskog Dinama prošle godine je “po prvi put u svojoj istoriji”, kako bi to rekao predsednik najsiromašnije zemlje u Evropi, proslavila krsnu slavu. Na ovaj potez uprava Vranjanaca se odlučila posle serije poraza u Prvoj ligi Srbije. I odmah posle slave zabeležili su dve vezane pobede. Njih je Bog pogledao.

U beogradskom FK Rad su došli do zaključka da su ih iz teškoća izvukli sam Bog i Sveti Nektarije i zato im je Nektarije od pre dve godine krsna slava. Dakle dosta toga može da se razume, čak zvuči simpatično. Ali Partizan? Sem ako nije reč o samokažnjavanju.

Sve sam vam ovo pričao samo zbog jedne činjenice. Srbiji u petak uveče u Beču nije ni Bog mogao da pomogne. I da reprezentacija ima krsnu slavu i da su se svi igrači molili i da su postili pred utakmicu – ništa. Za dobar rezultat mora da se trči, da se želi pobeda.

Svevišnji je čak nekoliko puta umešao prste, to su oni promašaji Austrijanaca i odbrane Stojkovića, ali ne može ni Bog sam. Mogao je Muslin da povede pride svih 12 apostola i ceo sinod ništa ne bi vredelo. On je tako maestralno “postavio igru” i “motivisao” igrače, samo su im još suknjice falile.  Za kompletan umetnički dojam.

Nas su golobradi bečki mladići pobedili zato što su želeli da se nadmeći, da se dokažu. Kad kaniš pobediti i Nebo će ti pomoći, slavio krsnu slavu ili ne. Bože, trebaćeš nam u ponedeljak, nemoj da uzmeš slobodan dan.

Izvor: BIZLife

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Polja označena sa * su obavezna.