Daj čoveku Tviter da vidiš kakav je

PinterestFacebookTwitterShare

Za BIZLife magazin piše: Tibor Jona

„Daj čoveku vlast da vidiš kakav je“ govori stara mudrost. Čini se da bi danas nakon izvesnih tehnoloških inovacija koje su se desile ova mudrost mogla na generalku i modernizaciju posle koje bi vrlo verovatno zvučala „Daj čoveku Tviter da vidiš kakav je“.

I zbilja, malo toga se na Tviteru može sakriti – od nivoa obrazovanja i kulture, da ne kažem domaćeg vaspitanja, preko umetničkih dometa i afiniteta sve do političkih i filozofskih svetonazora.  Toliko je zapravo teško predstaviti sebe u drugačijem svetlu od onog u kojem se zaista da je uzaludno uopšte i pokušavati i trošiti energiju.

Spisak onih koje pratite, broj onih koje pratite, interakcija sa korisnicima – npr. da li često fejvate ili blokirate neistomišljenike – sve će to odati publici osobu iza profila, više nego što vi to uopšte možete na prvu loptu i da pretpostavite. Mnogom se deliji učinilo da to nije mala stvar da bi se iz boja na Tviteru vratio podvijenog repa, sav u verbalnim ožiljcima i ranama i srušenih snova o svojoj veličini ili društvenom ugledu.

Mnogo toga govori o čoveku i to da li sam vodi svoj nalog ili ima svoj tim, da li javno priznaje da ima tim ili tuđe umotvorine prodaje kao svoje… I dok je Arhimedu bila potrebna samo prava poluga da pomeri svet, nama je danas potreban Tviter nalog da uradimo često vrlo kvalitetnu inicijalnu procenu ličnosti.

Da vam dam jedan primer – recimo da nikada ne bi mogli da Tviter nalog, recimo, pape Franje pomešate sa tviter nalogom Donalda Trampa, ili da Tviter nalog Staše Koprivice povežete, a kamo li pomešate, sa Tviter nalogom Marjana Rističevića, naročito zbog renesansnog stila izražavanja potonjeg.

I naši domaći radnici u politici, da ne kažem političari, čisto da bih izbegao dovođenje ljudi u zabludu da se  radi o ljudima koji se bave politikom, a ne trange-frange muvačinama kao naša gospoda i gospođe radnici i radnice u politici, na Tviter odlaze da bi ostavljali utisak, često nesvesni da ne ostavljalju ništa sem slike ko su i šta su i koliko su poverenja vredni.

Evo konkretnog primera – nedavni okršaj na Tviter koralu predstavnika opozicije oko nimalo bezazlenog pitanja prisluškivanja i narušavanja građanskih sloboda navodnim paralelnim obaveštajnim centrom u vlasništvu Demokratske stranke otkrio je više o stanju u domaćoj opoziciji nego što bi 300 intervjua ikada moglo.

Odmah da budemo jasni – Tviter, blog, Fejsbuk su podjednako legitimne platforme za razmenu stavova kao bilo koji sastanak, okrugli sto, tribina. Sama činjenica da se obračun lidera opozicije dogodio na Tviteru, umesto na tribini ili okruglom stolu, nije samo po sebi tema. Čak je odlično za demokratiju, mada videćemo ne i po opozicione lidere, što se ta razmena mišljenja dogodila pred očima javnosti, a ne u nekom tamnom budžaku.

Šta smo mogli da saznamo? Recimo da lideri opozicije ne mogu da izdrže dva minuta da razgovor ne povedu u prašumu uvreda, ponižavanja i ad hominem napada, odnosno da nemaju svest o ozbiljnosti onoga što govore.

Jer ako je zaista moguće da Demokratska stranka ima paralelnu službu bezbednosti, opoziciju bi trebalo da zanima rasprava na temu kako sistemski urediti društvo da se takve nepoćudnosti po Srbiji više ne rade. Pitanje krivice pitanje je tužilaštva i sudova, a ne raspojasane opozicije i tvitanja iz kakve fotelje.  Utvrđivanje krivice za paralelni sistem za prisluškivanje je pitanje za parlamentarne anketne odbore i zvanične istrage, a ne za pijačarsko kokodakanje ili prekoplotno optuživanje uvređenih snajki ili plaćene Fejsbuk postove u kojima se sistemom „keve mi“ traži od građana da prezru konkurenciju.

Kroz raspravu opozicionih lider nismo dakle čuli ni ideje kako sprečiti pojavu paralelnih centara moći, ni predloge za zvanične istrage, niti bilo šta što bi nam ukazalo da se radi o ozbiljnim političarima koji shvataju ozbiljnost trenutka i težinu optužbi koje upućuju jedni drugima. Dobili smo ozbiljnu temu o kojoj se pričalo jezikom za koji se može reći sve osim da priliči ljudima koji ne samo da plediraju da vode jedno društvo, već plediraju da ga izvade iz ove kaljuge i gliba u kojoj se uporno zakopavamo, simulirajući reforme.

Ja bih se usudio da kroz ovaj primer jedne žustre Tviter diskusije dešifrujem recimo da imamo opoziciju koju uopšte ne zanima politika, koju nimalo ne zanima kako da uredi ovo društvo sistemski da se neke stvari ne bi nikad dešavale, već da imamo opoziciju koju zanima isključivo da po svaku cenu – uključujući tu i podmetanja, poluistine i otvorene laži, ukloni svoju konkurenciju i tako olakša sebi da postane kalifom umesto kalifa.

Iz samo jedne Tviter rasprave videli smo da skoro da nema svesti u koliko smo ozbiljnom problemu kao društvo, mogućnosti da se u odnosu na tu procenu problema uradi efikasna strategija izlaska iz krize, sa taktikom delovanja zasnovanom na pravilo postavljenim prioritetima.  Videli smo da je „strategija“ promene vlasti koju opozicija ima na taktičkom nivou svedena na nasumična i nepovezana rešetanja metodom „maksim po diviziji“ što nas baš ne uljuljkuje puno u nadi da će ovde ikada biti suštinski drugačije, da ne kažem bolje.

Za građane ovo je bio još jedan dokaz da se pod promenama ovde i dalje uglavnom može očekivati situacija sa sjahivanjem gospodina Kurte i uzjahivanjem gospodina Murte. To jest da ovaj režim nema opoziciju, nego tek konkurenciju.

Da li je to bio plan opozicije? Vrlo izvesno ne, ukoliko u međuvremenu nisu postali i suicidni. Oni su, siroti, verovatno želeli da još jednom simulacijom akcije hteli da prikriju sopstvenu idejnu impotenciju i nemogućnost da u vlasti vide bilo šta drugo osim prilike za korupciju i trange-frange.  A najverovatnije da nisu imali ni takav plan, već da se sve tek tako, eto, desilo. Stihijski. Kao letnji pljusak. Plaho kao dečačka ljubav.

Iz svega ovog, nauk se vrlo jednostavan nudi – najpre svima nama da na Tviter ne bi trebalo ići da se predstavlja, već da se bude ono što jesmo – u svom sjaju mana i vrlina koje nas čine. A „političarima“ da sa Tvitera što pre siđu i pređu recimo na LinkedIn, gde će sa drugim ljudima koji od života traže samo lukrativne poslovne prilike moći kvalitetno da se umrežavaju.  A da se na Tviter vrate čim dobiju konkretne ideje o tome kako bi naše društvo moglo napred, ideje o kojima se može argumentovano raspravljati,  kada će im Tviter postati koristan, a ne alat koji prosto viče – „car je go“.

Izvor: BIZLife magazin