Depresivna radnička jesen

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Screenshot

Piše: Milovan Miličković, glavni urednik portala BIZLife

Kako bismo bili u skladu sa utemeljenom i vladajućom terminologijom koja uz sve što se uradi u Srbiji doda „najbolje u modernoj istoriji“, za ovo leto, ali i ovu godinu, može se reći da je „najporažavajuće za srpskog radnika u modernoj istoriji“.

Nekada su se najavljivale „vruće radničke jeseni“, čekali se štrajkovi, po tradiciji prvo prosvetara, a zatim svih ostalih, sa naslovnica na trafikama mesecima unapred „plašili“ su nas sa „Na jesen svi na ulice“, „Na jesen staje Srbija“…a ove godine, sve je urađeno pre roka.

Sa radnicima Goše komunicira se po sistemu „obećano/neispunjeno“, radnici Gorenja brzo su se dogovorili sa poslodavcem, radnici Fijata stigli su do Vlade Srbije, i postigli dogovor. Kakav dogovor? Pa takav da se na slici posle završnog sastanka, smeškaju jedino poslodavac i država, dok predstavnici zaposlenih stoje sa strane pognutih glava. Ovog meseca počeli su i razgovori o minimalnoj zaradi. Poslodavci pregovaraju sa sindikatom koliko će (morati) minimalno da plate svoje zaposlene. I zna se ko će na kraju pobediti. Minimalac će biti povećan, to je najavila i premijerka Brnabić, ali već se pronašlo rešenje kako će to povećanje biti „vraćeno“, jer poskupljuje struja. Poraz.

Kako se sada osećaju radnici Fijata koji su se posle kolektivnog godišnjeg odmora vratili na posao, znajući da im je plata povećana za 3 (slovima – tri) odsto, a da će od februara to biti 6 (slovima – šest) odsto, što je daleko od onoga što su tražili? Kako se osećaju oni koji već godinama rade za minimalne plate i ćute, da li se i oni lepo osećaju kao naš predsednik dok se po Srbiji otvaraju fabrike, gde će njihovi sugrađani raditi za iste te minimalne plate po dve ili više smena?

Džaba 1000 otvorenih fabrika sa 100.000 zaposlenih radnika, kada je to 100.000 nezadovoljnih radnika, 100.000 nesrećnih građana Srbije, koji za taj minimalac plate račune, „a za hranu šta ostane“. Srpski radnik koji ustane u 6 ujutru, dođe na posao, odradi svojih osam i više sati, i vraćajući se kući shvati da je tog dana (ako Bog da i poveća se minimalni radni sat) zaradio 900 (slovima – devet stotina) dinara. Šta sve možeš u Srbiji za 900 dinara dnevno?

Iza srpskog radnika ne stoji niko. A trebao bi da stoji sindikat. Naš radnik je jeftin, a jeftin je jer ga država tako reklamira. Sada nam dolazi jesen, a sa ovim godišnjim dobom dolazi i depresija. A sa depresijom i „depresivna radnička jesen“.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Screenshot