Šta bi Koča Popović danas rekao

PinterestFacebookTwitterShare

Piše Milenko Vasović

Moje poznanike gosti iz inostranstva nedavno su pitali da li se to Beograd sprema za doček kineske Nove godine. Povod za pitanje bila im je novogodišnja rasveta koja još krasi srpsku prestonicu.
Slika na koju smo već oguglali, njima strancima, izgleda prilično iščašeno. Nije znači važno šta mi o sebi mislimo, nego kako nas drugi vide.

Jedno društvo isto kao i pojedinac može da bude zdravo, uređeno, puno poleta, da grabi napred, da prosto pleni. Ima takvih zajednica, a i Srbija je u pojedinim, kratkim periodima bila takva.
Ima bolesnih društava u kojima je narod apatičan, u kojima slabo šta funkcioniše, u kojima se teško živi i odakle se odlazi ili beži. U kojima su decenijama ili stolećima isti problemi. Ta društva obično razaraju kriminal i korupcija, beznađe je dominantni vid raspoloženja, a udvorištvo najčešći oblik ponašanja.

Recimo, bolesno je ono društvo u kome o svemu odlučuje jedan čovek. Taj čovek je obično na svim naslovnim stranama i na svim TV stanicama. To stranci odmah uoče po dolasku u obolelu zemlju, a zaraženo domaće stanovništvo teško to primećuje.
Bolesno je društvo u kome sin ne sme da glasa za oca. Bolesna je država u kojoj se svaki dan objavljuje spisak neprijatelja. U takvim društvima život ne vredi mnogo, sem jednog, a novac se sabira na jedan ili nekoliko računa.
To se lako uočava kada vreme malo odmakne, sa istorijske distance. Ali kako da prepoznamo bolest u njenom nastajanju i trajanju, kako da je obuzdamo i smanjimo razarajuće efekte.

Baš u proteklih nekoliko dana po Internetu se vrti intervju koji je Koča Popović, veliki srpski intelektualac, ratnik i diplomata, dao 1989. godine, u vreme uspona nakaradnog režima Slobodana Miloševića.

Tada je Popović video da će “zbog Miloševića biti krvi do kolena”. A za Srbe je govorio da “oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj stvarnoj istoriji”, govorio je. Nije vredelo, nadvladalo je klicanje onome ko unesrećuje i zaglupljuje.

Šta bi danas Koča rekao, odnosno da li mi možemo imati i trunku njegove mudrosti i hrabrosti. Ne treba biti Koča da bi se videlo zamajavanje naroda. I danas je na vlasti ista ekipa. Isti mentalni sklop vodi državu kao i devedesitih, isti ljudi komanduju medijima, iste su teme nametnute. Isti su i napadi na neistomišljenike.

Nema te televizije na kojoj ćete videti raspravu o trošenju narodnih para. Samo to niko ne pominje. Velike patriote, i provereni kadrovi kao i devedesetih govore o “uspesima”, zaverama, o ubistvima, o masonima, o logorima. Jedino niko ne pita gde su naše pare. I to je najveća obmana.

Rezultat takve obmane je opšte siromaštvo. Rezultat je, na primer, i da nema stipendije za dvanaestoro dece koja su upisala prestižni svetski univerzitet, a ima para za bacanje u jame borskog rudnika odakle krade i kurta i murta.

Možemo li svi mi makar malo da budemo Koča Popović? Ne moramo biti onaj koji komanduje Prvom proleterskom ali možemo biti onaj koji vidi bolest države i zvoni na uzbunu. Ima u Srbiji takvih ljudi, ali su ih nadjačala potplaćena klepetala. I šta onda, odustati? Nikako! Dići glas i ne pristajati na propadanje, bez obzira ko je na vlasti, pa makar ti to bio i otac lično.

Izvor: BIZLife

Komentari 13

  1. prvoslav

    Ima tu jedna mala zamka. “Onaj koji vidi bolest države i zvoni na uzbunu” prirodno postaje “onaj koji komanduje Prvom proleterskom”. A oni koji Kočama priznaju dijagnostiku, a odbacuju terapeutiku mogu se lako okliznuti u udvorištvo kao oblik ponašanja. Samo da je dobre prilike.

  2. Тања

    Путеви новца су путеви живота. Сви тајни уговори су прљавштина коју плаћа страна која у уговарању није учествовала. Јавно откривена крађа 500 тона златоносног муља из Бора, а Спасковски и даље добија дотације! Хе може нам поћи на боље само ако се некако натерају телевизије да објсвњују јавне расправе о финансијама и о свим будућим уговорима.

  3. Dusan

    Engleski djak i engleski spijun, veliki burzuj pre rata i bogatun, mason i prepredeni lisac nije bio Srbenda iako je zemlja Srbija bila zemlja seljaka i ljudi koji zaista vole svoju zemlju. On je pripadao jednom krugu ljudi koje danas zovu neocon liberali. I verovatno bi sada bio na strani onih koji bombarduju zadrigle srbende. Jedan nevernik i uz uvazavanje njegovog intelekta i snobovske ugladjenosti izabrao je opciju ne iz uverenja nego po nalogu i spoznaji onih drustava koja su znala u kom pravcu ide to sto ide.
    Tekst je donekle korektan jer objasnjava danasnje stanje u Srbiji, samo se ne bi vezivao za tog engleskog mesetara koji je u ime tzv boljeg sutra ubijao Srbe u toku i nakon rata samo zato sto misle drugacije. I proleterska pa ok, ko bi drugi nego kraljicin podanik.

    • Milena

      Nebuloze!

  4. Petar Hebivetar

    Uz dužno poštovanje Vašeg mišeljenja KP nije bio niti engleski špijun niti je bio engleski đak. On je bio fancuski đak, završio je Sorbonu, provo i filozofiju. Frarnsuski je govorio kao maternji. Učesnik Španskog građanskog rada, komunista. Izgleda da mu je najveća mana što je bio nevernik iz čega se izvlači pretpostavka “da verovetno bio na strani onih koji su nas bombardovali”.

    Obzirom da ne znate osnovne stvari iz njegove biografije, nisam siguran da mislimo na istu osobu.

    • Vesna Bubika

      Bravo Petre Hebivetre…

    • Milena

      Slazem se sa Vama Petre Hebivetre. Da smo imali bar jos 3-4 coveka, intelektualca, obrazovana, kulturna, vaspitana kao sto su bili Koca Popovic, Mirko Tepavac, Marko Nikezic, gde bi nam bio kraj. Ovako sa poltronima, poluobrazovanim, polupismenim, bez morala i karaktera, tesko nama.

    • laki

      Bravo Petre! ovo danas je repriza Slobe miloševića ali na žalost mi smo balkanci i mislimo da nam je bolje (nego ikad) samo jedno fali, zaostajemo za svetom (to bar oni kažu ) 30 godina to zaostajanje se odnosi na nas običan narod, na većinu ne na njih oni su prevazišli sva vremena ali će i dalje da tvrde da imamo povećane zarade i penzije veće (NEGO IKAD)

  5. Sekula

    Dosta više ove drugosrbijanske demagogije. Nikakve veze sa Miloševićem nema povamirenje klerofašističke simbolike i retorike u Hrvatskoj, naoružavanje paravojnih formacija i prirodan strah koji se potom javio kod srpskog stanovništva koje se igrom slučaja našlo na teritoriji SR Hrvatske i koje je pred sobom gledalo deja-vu 1941.

    Kako mu to nije upalo u oči, nego se ovde bavi nekim mediokritetnim socijalističkim činovnikom koji nikad nije ništa uradio sem što je jednom IZGOVORIO pred nekim seljacim u unutrašnjosti da niko ne sme da ih bije? Licemerna špijunčina.

  6. ANDREJ

    Zaista cudan taj intervju Koce Popovica 1989 godine.On kritikuje srpski narod,kao i pojedince,
    kako su mogli da glorifikuju jednog mediokriteta ( malog bankarsko pacova) kako on naziva
    Slobodana Milosevica.Ja se u potpunosti slazem u tom delu,sa njegovim misljenjem.Ali,kako je On
    kao predratni intelektualac,skolovan na jednoj Sorboni,mogao da se pridruzi rulji primitivaca,koja je
    jednog Josipa Broza (ime mu je naravno lazno) mogao da promovise iznad Boga,iznad svih
    poznatih ljudskih vrednosti.Ne cudi me,sto su to radili poslednji primitivci i olos,kojom je broz bio
    okruzen.Ali,da jedan covek,iz poznate i cenjene beogradske porodice Popovica,pada nicice,pred
    jednim svetskim prevarantom,kakav je Broz bio…zaista je malo reci,da je cudno…!!!

  7. Planinka

    Odlican tekst.Koca je po svom obrazovanju i mngostranim sposobnostima bio jedinstvena licnost i u ratu i u miru.Njegova ocena Milosevica,srpske bagre koja je krenula da vaskrsne Dusanovo carstvo,ali i zavedene nevine mladosti duboko je istinita.Pitam se samo zasto je ovaj intervju sa Kocom objavljen tek pre 2 do 3 godine,a tek sada u jednom popularnom dnevnom listu.Sta bi Koca rekao danas?Sta bi rekao Andric?Bili bi porazeni pred neverovatnim prizorima iz rata devedesetih ,kao i danasnjice.

  8. Belladonna

    Odličan tekst, dodje kao terapija. Okružena tim “srbendama”, kada pročitam ovako nešto… Nisam sama.

  9. Čika Pera (ili Pierre)

    I meni je, kao i Koči, francuski drugi maternji jezik. Posle četiri decenije rada, studiranja i života u Francuskoj, kao penzioner sam se vratio u Beograd. I vidim da su svi teško zaraženi i uopšte ne dovode u pitanje ništa od svega što im je nametnuto. Najnoviji primer – kaže mi juče komšija: Skupljam novac da registrujem auto. Odgovorih mu: Tako ti i treba kada svojoj državi dozvoljavaš da ti svake godine registruje auto. U Evropi ga registruješ kod kupovine i to registracija traje dok ne ode na otpad. I sa ženom se “registruješ” jednom, pa dok brak traje (našalih se). Kao da ne veruje, komšija me pita: A kako za tehnički? Kažem mu da, kada kupiš nov auto, više godina nema tehničkog, a posle svake druge postoji provera i informacija (nalepnica) se stavi na vetrobran. Gleda me komšija, mršti se, i počinje, izgleda i da razmišlja…Dobro, da ne zadržavam čitaoce. Svašta primećujem od kako sam u Srbiji i kažem to ljudima oko sebe. A , a reakcije su često: Pa zašto si ovde, ako ti nije lepo? Vrati se u Pariz.. Avaj, obrnuto je, meni je ovde veoma lepo, a žao mi je što njima nije lepo. Depresivni su, uspavani, letargični, a i kada ga ima – njihov politički angažman najčešće vodi u “srbovanje”, i ja to doživljavam kao njihovu potpunu političku nepismenost, Samo neka srdžba, inat, mržnja, srbovanje I tako u krug. Nigde zdrave pameti.