1984. Diskretni šarm autokratije

PinterestFacebookTwitterShare

„Kastro, vrati se, sve ti je oprošteno“, tako bi danas u svetu mogla da zvuči parafraza čuvene srpske pošalice o Slobodanu Miloševiću

Tekstove o predsedničkim izborima u Francuskoj novinari nisu morali mnogo da osmišljavaju. Dovoljno je bilo da posegnu u folder i iskoriste neki o izborima u Turskoj, Americi, Rusiji, Mađarskoj ili Srbiji. Jer princip „ jedan jak vođa, nacionalistički opredeljen, ofanzivne i ’zapaljive’ retorike“ je isti. Sve su ostalo nijanse.

Šta je to u političkom manifestu Marin Le Pen, što unosi nemir – izuzev činjenice da podržava izbor Donalda Trampa, što je samo po sebi dovoljno uznemirujuće? Tvrdi da su „migranti prekršili zakon onoga trenutka kad su stupili na francusko tle“ i kaže da Francuska neće biti „sklonište za njih“; propagira povećanje broja policijaca i najavljuje izgradnju zatvora za 40 hiljada zatvorenika a sebe predstavlja kao „zaštitnika radnika i seljaka (nedostaje još samo „i poštene inteligencije“). Da li vam ovi stavovi zvuče poznato?

Pitanje je zašto svet, više od četvrt veka nakon pada Berlinskog zida, žudi za autokratskim vođama? Neki kažu da je tome doprinela svetska ekonomska kriza i finansijska nesigurnost koju osećaju građani, pa stoga traže čvrstu, „domaćinsku“ ruku. Drugi, pak, misle da je sama Evropska Unija propagirajući nadnacionalnu ideju i to da su svi građani Evrope, a ne svoje matične zemlje, umnogome doprinela buđenju nacionalnog ponosa. Mađarski premijer Viktor Orban, recimo, izuzetno je probuđen. Toliko da je inicirao slanje osam miliona pisama u sedište EU, u okviru kampanje „Stop Briselu“, optužujući Uniju da ugrožava interese njegove zemlje (nakon što je zatvorio Centralno – evropski Univerzitet u Budimpešti, „od milja“ nazvan i Soroševim Univerzitetom).

Urođenoj ksenofobiji zemalja bivšeg Istočnog bloka migranta kriza samo je doprinela. Zato se možda „običnom čoveku“ i ne može zameriti što se okreće onima koji se predstavljaju kao spasioci. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan ističe kako želi da obnovi slavu Otomanskog carstva, premijer Šinzo Abe brani ideje japanske carevine, premijer Indije Narendra Modi priča o slavi indijske kulture a Vladimir Putin se nadovezuje na pravac koji su zacrtali Petar Veliki i Staljin. Ne treba zaboraviti ni da je Donald Tramp, uprkos tome, ili baš zbog toga, što mu niko nije davao ozbiljne šanse za pobedu ipak postao predsednik. Sva istraživanja davala su prednost Hilari Klinton ali fokus grupama nije uvek verovati (što su mogli da nauče na primeru naših predsedničkih izbora 2012. godine). Trampova poruka „vratimo Ameriku Amerikancima“ najjasnije je doprla do glasača niže srednje, radničke, klase. Uz mnogo galame, pretnji, zastrašujućih scenarija o kataklizmičnoj budućnosti u kojoj Meksikanci preotimaju radna mesta rođenim Amerikancima… Tramp je uspeo u svojoj nameri. Nije se pretvarao, bio je onakav kakvim se uvek i predstavljao: bahat, osion, drčan prema svima koji ne dele njegovo mišljenje; arogantan i grub prema novinarima; neosetljiv i politički nekorektan. Pokazalo se mnogo puta, idealne osobine za predsednika države.

„Supermena“ je mnogo a narod voli heroje. Populizam nikada nije bio jači i efektniji. Kao po istom priručniku vode se političke kampanje širom sveta a rezultat ne izostaje. Zašto i bi, ako ljudima obećate poslove, veće plate, bolji život, borbu protiv korupcije i spoljnih neprijatelja. Na kraju krajeva, nije ni bitno šta se obeća jer čini se da bi se Nikolo Makijaveli, da se nađe među trenutnom svetskom vladajućom garniturom, posramljeno vratio u Firencu, da dopiše svog „Vladaoca“.

Simptomatično za sve moderne autokrate je da traže legitimitet na izborima, verovatno zato što ljudi i dalje glasaju za njih. Tako je Ugo Čavez bio biran četiri puta na izborima za predsednika a vreme u kabinetu je iskoristio da pedantno razmontira insitucije sistema koje mu nisu išle na ruku. Osmišljen je čak i naziv za ovakav vid društveno – političkog uređenja: „izborna autokratija“ ili „izborna diktatura“. Od one starinske razlikuje se po malo čemu. Sletove su zamenili botovi a represija nad medijima je izuzetno jaka, o čemu svedoči i ovogodišnji izveštaj o medijskim slobodama „Reportera bez granica“. Skoro dve trećine, od 180 zemalja na listi, zabeležilo je pogoršanje situacije kad je reč o slobodi medija, a kao najveće pretnje navode se rastući totalitarizam i autokratija kao i „politički predatori na svim kontinentima“. Od 2014. i Srbija je pala na rang listi, sa 54. na 66., a u izveštaju se navodi da su „medijske slobode u stalnom opadanju od kad je u maju 2014. na vlast došao Aleksandar Vučić, bivši ministar za informisanje u vladi Slobodana Miloševića“ kao i da su „novinari u Srbiji izloženi finansijskim i uredničkim pritiscima a da su tri zakona o slobodi informisanja koja ispunjavaju evropske standarde, doneta ali nikad nisu stupila na snagu“.

U romanu „1984“ Džordža Orvela postoji deo u kom se kaže: „Ako bi svi podjednako uživali u dokolici i sigurnosti, ogromne mase ljudi koje su u normalnim prilikama zaglupljene siromaštvom, obrazovale bi se i naučile da misle svojom glavom; kad bi to uradile, shvatile bi pre ili posle da privilegovana manjina nema nikakvu korisnu funkciju i zbrisale bi je. U krajnjoj liniji, hijerarhijsko društvo može opstati samo na temelju siromaštva i neznanja“. Treba li svetu podsećanje da je Orvel ovaj roman napisao kao upozorenje, a ne kao uputstvo za upotrebu?

Paralelni univerzum
Severna Koreja „zahvaljujući“ svom lideru Kim Džong Unu živi u paralelnom univerzumu: u kom ulaze u finale Svetskog prvenstva u fudbalu ( a zapravo i ne učestvuju) i gde je internet zabranjen svima osim državnim zvaničnicima ne bi li se „sačuvala reputacija Zapada“. Povremeno procuri informacija koja više podseća na scenu iz horor filma: poput one da je Kim Džong Un naredio streljanje svog ujaka pod, na sudu teško dokazivom optužbom, da je „gnusni otpadak u ljudskom obliku“. Ima i pojedinosti koje zabavljaju ljude (koji imaju tu sreću da žive van Severne Koreje). Radio i TV uređaji kupuju se prethodno programirani, što policija često proverava jer su strane stanice zakonom zabranjene. Ni kod frizera se ne može ići po sopstvenom nahođenju. Država je odobrila 28 frizura a javni servis je emitovao edukativni program o tome kako se šišati u „današnjem modernom socijalizmu“.

Male tajne velikih majstora
U „modus operandiju“ modernih autokrata ima dosta zajedničkih stvari. Funkciji koju obavljaju daju svu moć u državi, neretko objedinjujući funkcije predsednika i premijera u jednoj ili svodeći ulogu predsednika na čisto protokolarnu. Ni parlamenti pa ni ministri ne prođu bolje u ovakvoj „reorganizaciji“, jer su svedeni na puke institucije, bez stvarne moći. Opozicija gotovo da ne postoji ili se barem njen glas ne čuje. Nema ni gde jer u totalitarnim režima vlada medijski mrak.

Izvor: BIZLife magazin

Piše: Nevena Azinović