Izvoz mesa u Kinu: Istina ili spin?

Svinja_FI.jpg
PinterestFacebookTwitterShare

Foto: FreeImages

Od 2014. godine se najavljuje izvoz junetine i ovčetine na kinesko tržište, ali mi te robe nemamo

Svako ko je jednom video vola zna da Srbija nema mesa za izvoz. Krenete li u maju, junu… od Beograda prema Zlatiboru možete videti samo ponegde omanje stado ovaca. Čak ni na Zlatiboru nema krava i bikova. Pre devet godina u opštini Čajetina bilo je 16.000 a prošle godine nešto manje od 6.000 goveda. Nema!

Ova zlatiborska statistika slična je u celoj Srbiji, drastično se smanjuje broj goveda, ovaca, svinja. Ali situacija na terenu ne smeta ništa srpskim zvaničnicima da „na svakih šest sati“ najavljuju veliki izvoz mesa. U poslednje vreme omiljena destinacija im je Kina. Izvoz samo što nije krenuo, eno u Pekingu se prave spiskovi za srpsko meso, a oni uporniji opsedaju našu ambasadu da ih ubaci preko reda na spisak. Moš misliti.

Prvo je ovu vrstu igrice pokrenula profesorka Snežana Bogosavljević Bošković, kratkoročna ministarka poljoprivrede. Ona je pre 27 meseci, krajem 2014. najavila da će Srbija uskoro početi sa izvozom jagnjećeg i goveđeg mesa na tržište Kine. I, ne beše ništa.

Onda je sledeće 2015. godine  Aleksandar Vučić bio u poseti Kini i on je isto rekao. I, ne beše ništa.

I došla je i 2017. Sada nam, još uvek sveži, ministar poljoprivrede Branislav Nedimović najavljuje  da će u Kini biti potpisan sporazum koji će omogućiti izvoz srpskog mesa na to tržište, kao i to da je šest kineskih kompanija zainteresovano za preradu mesa iz Srbije.

Izjave Bogosavljević Bošković, Vučića i Nedimovića spadaju u širenje optimizma bez pokrića. I nekako se događaju uvek pred neke izbore ili u toku kampanje kao što je to slučaj sa Nedimovićevom tvrdnjom od 12. marta: „Imamo tri sertifikovana objekta za izvoz junećeg i jagnjećeg mesa u Kinu“.

Tačno, imamo mi objekata, ali nema grla. Imali smo i ranije mnogo šansi za izvoz, pre svega u Evropsku uniju, pa u Rusiju, čak i neke zemlje Bliskog istoka. Nemamo mesa, to je ta sitnica koja nam fali u čitavoj ovoj trik priči.

I pored toga bivša ministarka Bogosavljević Bošković nije se ustručavala da u decembru 2014. izjavi kako će već u januaru 2015. krenuti izvoz govedine. Gde je januar, a gde smo mi.

A premijer je pri pomenutom povratku iz Kine  na pitanje „da li je izvoz mesa preveliki zalogaj za Srbiju“ odgovorio – „verujem da ćemo uspeti“. Kao da je mogao drugačije da kaže.

Na kakvo tržište smo se mi to namerili. Kinezi su rekorderi u proizvodnji svinjskog mesa, tamo se uzgaja 475 miliona svinja ili polovina svetske proizvodnje. Tako je i u ostaloj stočarskoj proizvodnji koja je od 1978. godine do sada uvećana pet puta.

Svako ko je jednom pomislio na izvoz mesa zna da mi muku mučimo sa proizvodnjom  decenijama unazad. I da se brukamo pred kupcima. Početkom devedesetih godina prošlog veka Srbija je izvozila 30.000 tona junećeg mesa, takozvanog  „bebi bifa“ . Onda su usledile godine ratnih razaranja, sankcije i gubitak i proizvodnje i tržišta.

BIZLife-46-WEB-1Posle pada režima Slobodana Miloševića Evropska unija je dozvolila uvoz „bebi bifa“ iz Srbije, odredila je i godišnju kvotu od 10.000 tona koja je kasnije smanjivana. Ta kvota se ispostavila nerealno visoka jer mi nismo uspeli da izvezemo više od 1.700 tona i taj „rekord“ je postavljen daleke 2008. godine. Zahvaljujući velikim naporima i „mudrom rukovodstvu“ taj izvoz i dalje opada pa je 2013. godine bilo izvezeno svega 600, a 2015. „istorijskih“ 315 tona.

Procene su da u Srbiji ima u tovu između 15.000 i 20.000  junadi što je premalo i za izvoz u EU za šta je potrebno da u štalama bude 100.000 grla! Prvi korak ka oporavku srpskog govedarstva je, prema rečima stručnjaka, uvoz nekoliko desetina hiljada steonih junica i 30 do 40 hiljada teladi za tov. Pa da sa napune štale i tovilišta, da ne izvozimo goli kukuruz. Da izvozimo meso – ko pravi domaćini. Nekada smo izvozom mesa Amerikancima plaćali avione. Ali za taj restart treba oko 50 miliona evra. Kako da nađemo te pare kad moramo da ih damo za neku gvožđuriju zvanu migovi i tenkovi.

O izvozu ovčijeg mesa još je besmislenije govoriti. Beogradski dnevni list „Politika“ objavilo je pre nepune tri godine priču izvesnog Sirijca Jasera Havarija koji je  tražio da kupi 7.000 ovaca. Obilazio je sela i farme sa prijateljima – zvali su zadruge, išli po stočnim sajmovima, obraćali se nadležnima… Posle višenedeljne potrage shvatio je da je posao uzaludan. To je bilo pre tri godine a valja imati na umu da se stočni fond iz godine u godinu smanjuje.

Prozvodnja je usitnjena, oko 90 odsto ovčarskog fonda je skoncentrisano kod malih odgajivača čija stada broje od 10 do 30 grla. A nekada je Srbija bila poznata po farmama sa po nekoliko hiljada ovaca na Vlasini, u Pirotu, ili na Pešteru.

Tako je naš izvoz mesa u Kinu okončan i pre nego što je otpočeo.

I EU hoće naše šnicle

Evropskoj uniji nedostaje godišnje oko 700.000 tona junećeg mesa koje uvozi iz Argentine i Brazila. EU je signalizirala Srbiji da je spremna godišnje da kupuje i do 50.000 tona junetine, ali kreatori agrarne politike su se oglušili o taj poziv. Mi godišnje proizvodemo oko 440.000 tona svih vrsta mesa. Proizvodnja junećeg mesa umesto da se povećava u prošloj godini spala je na najnižu cifru od oko 75.000 tona. Smanjio se i broj grla goveda – pre 35 godina bilo ih je dva miliona, 2000. godine upola manje, a 2013. svega  920.000. Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Procene su da se  stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine

Izvor: BIZLife magazin

Foto: FreeImages

Piše: Milenko Vasović