Kosovo i Unesko: Politika ispred argumenata

PinterestFacebookTwitterShare

Piše: Nataša Mijušković

Vladimir Džamić, nacionalni koordinator za saradnju s Uneskom za kulturnu i prirodnu baštinu

Posle dve godine, Kosovo ima novu priliku da se kandiduje za članstvo u Unesku. U Prištini, koja još nije podnela zahtev, tvrde da imaju neophodnu podršku. Zvanični Beograd je, međutim, uveren da su im šanse ove godine manje nego 2015. O tome za BIZLife govori konzervator-istraživač Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Vladimir Džamić, koji je nacionalni koordinator za saradnju s Uneskom za kulturnu i prirodnu baštinu.

– S pravom možemo da očekujemo da samoproglašena država Kosovo podnese zahtev za članstvo u Unesku na izvršnom savetu ove organizacije u oktobru. Tada bi se o prijemu odlučivalo na Generalnoj konferenciji od 15. do 17. novembra. Ukoliko se to nekim slučajem ne dogodi, to bi značilo da je kosovska strana procenila da su im šanse za prijem manje nego pre dve godine, mada je bivši kosovski ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj nedavno izjavio da Kosovo ima dovoljno glasova za članstvo u Unesku i Inetrpolu. S druge strane, naš ministar spoljnih poslova je pre nekoliko dana izjavio da Kosovo sigurno neće ući u Unesko. Samo jedan od njih dvojice može da bude u pravu.

Šta Srbija čini da spreči Kosovo da postane članica te organizacije? Koliko su svi koji glasaju upoznati s činjenicom da je na Kosovu i Metohiji uništeno oko 150 crkava, pravoslavnih grobalja i drugih objekata od 1999. godine?

– Sprečavanje Kosova da postane članica Uneska prevashodno je u domenu rada Vlade Srbije, a najangažovanije je Ministarstvo spoljnih poslova. Ministarstvo kroz bilateralne kontakte i preko naše stalne delegacije pri Unesku u Parizu, na čijem je čelu Prof. Darko Tanasković, pokušava da objasni predstavnicima drugih zemalja kakve bi negativne posledice prijem Kosova u Unesko imao i po naše nasleđe na Kosovu i Metohiji, ali i po kredibilitet Uneska kao organizacije. Problem je, a to je opšte poznato, što argumenti imaju manju težinu od politika koju vlade određenih zemalja imaju kada je reč o Kosovu, pa će verovatno i glasanje zavisiti od stavova koje one zastupaju. To je jedan politički teren u kome, nažalost, stručna mišljenja i argumenti igraju veoma malu ulogu. U tom smislu, Srbija sprovodi kampanju sličnu poput onoj od pre dve godine – podsećanja međunarodnih aktera na ugroženost srpske kulturene baštine na Kosovu i Metohiji koje, u kontinuitetu, traje više od jednog veka, a koja je intenzivirana od 1999. godine. Podsetimo samo da su naši najznačajniji kosovsko-metohijski manastiri i danas pod zaštitim Kosovske policije, a manastir Dečane čuvaju vojnici Kfora. Takođe, pokušavamo da anticipiramo moguće posledice koje bi, po našem mišljenju, bile apsolutno negativne, ako bi neko ko nije članica Ujedinjenih nacija bio primljen u tu organizaciju. Zar nije apsurd da neko tvrdi da će kao punopravna članica Uneska bolje štititi nasleđe u smislu Konvencije o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine (1972), ako spomenike svetske baštine, od sopstvenih građana, treba da joj štite policija i vojska?

Unesko je četiri srpska manastira i crkve koji su deo svetske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji proglasio ugroženim. Koliko potenciramo tu činjenicu?

– Na 28. zasedanju Komiteta za svetsku baštinu 2004. godine, manastir Dečani upisan je na listu svetske baštine. Odmah potom počeo je proces proširenja već postojećeg dobra (extension), kojim su Manastiru Dečani pridruženi manastiri Gračanica i Pećka patrijaršija, kao i crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, koje je Srbija nominovala pod imenom Serbian Medieval Monuments of Kosovo and Metohija. Dve godine posle upisa Dečana, proširenje je prihvaćeno na 30. zasedanju Komiteta, uz delimičnu promenu naziva samog dobra: tri aktivna srpska manastira i jedna crkva na Kosovu i Metohiji dobili su zajednički naziv Medieval Monuments in Kosovo. Na istom zasedanju Uneskovog komiteta na kome su proglašeni, oni su upisani i na listu svetske baštine u opasnosti, na kojoj su do danas. Proces upisa naših kosovskih spomenika desio se u vremenu veoma teškom i za našu zemlju i za interpretaciju vrednosti naših manastira i crkava na Kosovu i Metohiji, mada je Dečane i Gračanicu još 1985. nominovala tadašnja SFRJ. Nažalost, nominacija nije realizovana do početka rata na prostoru bivše Jugoslavije, kada je možda bilo najpovoljnije vreme za upis. Činjenica da su Srednjovekovni spomenici na Kosovu na listi svetske baštine u opasnosti, i da se taj status za sada ne dovodi u pitanje na zasedanjima Komiteta za svetsku baštinu, jasan je protivargument članastva Kosova u Unesku. A i kada nepristrasno i potpuno objektivno sagledamo sadašnji položaj Dečana, Gračanice, Pećke patrijaršije i Bogorodice Ljeviške, posebno prizrenske katedrale koja je 2004. zapaljena, a 2013. pokradena, očigledno je da nasilje prema tim spomenicima može da eskalira u trenu i da kosovske privremene vlasti zaista ne mogu da garantuju nikakvu sigurnost tim objektima, monasima i sveštenicima koji u njima obitavaju, kao i vernicima koji ih posećuju.

Kao važno podsećanje na značaj naše baštine na Kosovu i Metohiji, ali i na njenu aktuelnu ugroženost, SANU će u svojoj galeriji u Knez Mihailovoj ulici organizovati veliku izložbu posvećenu kulturnom nasleđu Kosova i Metohije koja će biti otvorena na Krstovdan, 27. septembra. Ono što je važno jeste da izložbu prati veliki katalog – zbornik radova (koji će se štampati i na engleskom jeziku) u kome će se baština Kosova i Metohije posmatrati u svim aspektima od nastanka, razvoja, trajanja u vremenu pa sve do današnjih dana i aktuelnih pitanja opstanka i, što je posebno važno, njene interpretacije.

Palestina je postala članica Uneska 2011. godine, iako nije članica UN-a. Taj presedan nije se dobro pokazao u praksi. Koliko će taj primer, po Vašem mišljenju,uticati na to da Kosovo ne bude primljeno u tu organizaciju?

– Presedan kada je jedna nepunopravna članica Ujedinjenih nacija primljena u Unesko (Palestina ima status države posmatrača u UN od 2012), doprineo je žestokoj politizaciji te organizacije, a zasedanja Komiteta za svetsku baštinu na neki način su pretvorena u političku arenu u kojoj se konstantno sukobljavaju Palestina i Izrael i države koje podržavaju jednu ili drugu stranu. Tako je bilo i ove godine na zasedanju u Krakovu, kada je Izrael žestoko protestovao, a njihov ambasador napustio zasedanje protestujući protiv upisa istorijskog grada Al Halil (Al- Khalil Old Town) u Hebronu na listu svetske baštine. Izraelski premijer odmah je objavio da će Izrael povući sve predviđene donacije Unesku planirane za ovu godinu. Podsetiću da su Sjedinjene Američke Države prestale da plaćaju članarinu Unesku odmah po prijemu Palestine pa, iako nisu izgubile članstvo, oduzeto im je pravo glasa na Generalnoj konferenciji. Dakle, prijem Palestine mogao bi negativno da utiče na prijem druge ne članice Ujedinjenih nacija u Unesko, jer neke države smatraju da je to doprinelo prenošenju političkog konflikta na teren koji bi trebalo da bude depolitizovan i prvenstveno posvećen zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine. Ipak, takav stav može da se zapazi uglavnom kod eksperata koji se bave zaštitom a, s obzirom da oni nisu direktni donosioci odluka, nikako ne bi smeo da nas zavara.

Ako Kosovo ipak postane članica Uneska, koliki je manevarski prostor ostavljen Srbiji?

– Nažalost, relativno mali. Pre svega, ako Kosovo postane članica Uneska kao država, izgubićemo nadležnost nad Srednjovekovnim spomenicima na Kosovu, kao i nad nacionalnim parkom Šar planina koji je kao prirodno dobro na preliminarnoj listi za upis od 2002. godine. Za sva periodična i godišnja izveštavanja, stanje konzervacije i druge informacije, Uneskov Centar za svetsku baštinu obraćao bi se tada institucijama u Prištini.
Pretpostavljamo da bi Kosovo tada uložilo značajan napor i pokušalo da Srednjovekovne spomenike na Kosovu skine s liste svetske baštine u opasnosti, a verovatno bi pokušali da realizuju nominaciju Šar planine upisom na listu. Takođe, moguće je da bi koristili zasedanja Komiteta za svetsku baštinu kao mesto na kome bi, sada s pozicije države koja upravlja dobrima na listi, pokušavali da kritikuju ili omalovažavaju određene postupke Srbije, bilo aktuelne, bilo one iz prošlosti. Očekivano bi bilo i da na terenu ponude značajna sredstva za konzervaciju i restauraciju pomenutih spomenika, a verovatno bi intenzivirali već uveliko započeti rad na novoj interpretaciji vrednosti tog nasleđa u kojoj bi epitet srpski zasigurno bio nepoželjan. Nažalost, nama ne bi preostalo mnogo mogućnosti da bilo šta od toga pokušamo da sprečimo. Postoje, naravno, aktivnosti koje planiramo da sprovedemo ukoliko se taj za sada virtuelni scenario obistini ali, zbog osetljivosti, one za sada treba da ostanu u krugu stručnjaka koji ih pripremaju. A nadamo se da neće ni biti potrebe za njima.

Kako štitimo sve ono što je do sada upisano na listu svetske kulturne baštine?

– Shodno okolnostima, dobro, što ne znači da ne bi moglo i bolje. Ministarstvo kulture i informisanja izdvaja značajna sredstva za konstantne arheološke, istraživačke i konzervatorsko-restauratorske radove spomenika na listi svetske baštine. Takođe, u Nacrtu strategije razvoja kulture Republike Srbije u narednih 10
Godina, spomenici na Uneskovoj listi kao i oni na preliminarnoj listi (dobra koja Srbija namerava da kandiduje za upis) prepoznati su kao prioritet u finansiranju. Drugo je pitanje iznosa tih sredstava jer, kao što je poznato, budžet Ministarstva kulture je najmanji u Vladi; oko 0,6 odsto ukupnog novca kojim Srbija raspolaže na godišnjem nivou. Kada se to promeni, a nadamo se da hoće i to uskoro, možemo da očekujemo i značajnija ulaganja u održavanje i unapređenje celokupne kulturne baštine, pa i onih dobara čiji značaj i vrednost prevazilazi nacionalne okvire i predstavlja zaostavštinu celog sveta. Ima, nažalost, i drugih problema. Divlja gradnja ili gradnja bez potrebnih dozvola posebno ugrožava našu najstariju spomeničku celinu na listi svetske baštine, Stari Ras sa Sopoćanima. Da bi se taj problem rešio potrebno je zalaganje i sinergija ne samo Ministarstva kulture i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, kako se to najčešće u javnosti smatra, već niza institucija sistema, uključujući ministarstva građevine i državne uprave, inspekcijske službe, katastar i, naravno, lokalne samouprave, koje bi trebala da budu prva brana svim procesima koji ugrožavaju autentičnost i integritet kulturnih dobara.

Šta Srbija planira da predlaži za upis na Listu svetske kulturne baštine u narednom periodu?

– Najbliži nominaciji su celina Bač sa okruženjem i manastir Manasija. Ako do januara uspemo da završimo plan upravljanja za Bač, tada će biti i predata nominacija Uneskovom centru za svetsku baštinu. U tom slučaju, Manasiju bismo nominovali u januaru 2019. godine, s obzirom da pravila propisuju da svaka država može da nominuje samo jedno dobro godišnje, a rok za predaju nominacije je 31. januar, da bi se eventualni upis razmatrao na Komitetu naredne kalendarske godine, jer je za evaluaciju neophodno godinu i po dana. Izrađuju se nominacioni dosije i za Caričin grad i zajedničku nominaciju više evropskih država Granice rimskog carstva (Limes). Kako se ta dva dobra uglavnom sastoje iz arheoloških nalazišta, pored izrade nominacionih dosijea biće potrebno uložiti i značajna sredstva u njihovo istraživanje, konzervaciju i prezentaciju. Bez toga, njihov upis na listu svetske baštine svakako neće biti moguć. Kada je u pitanju prirodna baština, Srbija ima nekoliko dobara na preliminarnoj listi još od 2002. godine (nacionalni parkovi Đerdap i Šar planina, kanjoni Tare i Drine, Deliblatska peščara i Đavolja varoš) i, za tačno deceniju i po, nije uspela nijedno od njih da upiše na Uneskovu listu! To su zanimljiva pitanja za novoformirano Ministarstvo za zaštitu životne sredine i Republički zavod za zaštitu prirode.

Da li postoje adekvatni planovi upravljanja kulturnom baštinom u Srbiji? Šta bi valjalo promeniti?

– Planovi upravljanja postoje tek za nekoliko kulturnih dobara u Srbiji. Oni su postali uslov za upis na listu svetske baštine jer je, pored nominacionog dosijea, za nominovano dobro potrebno priložiti i plan upravljanja. To ranije nije bio uslov, pa ne postoje planovi upravljanja za dobra koja su ranije upisana na listu svetske baštine, osim za Stećke koji su upisani prošle godine, i oni imaju svoj managament plan. S obzirom da je u Srbiji na snazi Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. godine, on ne poznaje termin plana upravljanja, mada je to vreme kada je ta tema u Evropi bila itekako aktuelna. Ali, nas je zaobišla, pa danas imamo problem, jer nije definisano ni ko izrađuje taj dokument, po kojoj metodologiji, ko ga usvaja i za koga je obavezujući i, ono što je od posebne važnosti, ko garantuje njegovu primenu. Tako da, za potrebe nominacija, planove upravljanja izrađujemo uglavnom uz pomoć nevladinih organizacija, jer one u izradi planova upravljanja imaju više iskustva nego same ustanove kulture. Situaciju bi značajno mogao da popravi dugo najavljivani Zakon o kulturnim dobrima ili kulturnom nasleđu koji će, u okviru pristupanja Evropskoj uniji, morati da bude donesen. On bi trebalo detaljno da opiše proceduru izrade, usvajanja i primene planova upravljanja za kulturna dobra.

Izvor: BIZLife

Piše: Nataša Mijušković