Nestale bebe na savesti države

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Pixabay

Ni posle četiri decenije, kada su zabeleženi prvi slučajevi krađe beba u Srbiji, ne zna se sudbina nekoliko stotina novorođenčadi, od kojih su mnogi sada već sredovečni ljudi. O tome kako je moguće da se gotovo ništa ne zna o ljudima koji su činili dobro uigran sistem – uprkos upozorenjima iz Saveta Evrope da to pitanje mora hitno da se reši (poslednje je stiglo nedavno) – za BIZLife govori Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava.

–      Kada nemate spremnost države da otvori pitanja koja su decenijama skrivana, ostala u senci i nisu dobila sudski epilog, to šalje veoma lošu poruku za kršenja ljudskih prava i kažnjivost. Ozbiljnost teme, ozbiljnost posledica, kao i uznemirenost javnosti mora da bude jasan signal da država ima obavezu, ne samo zbog presude Evropskog suda za ljudska prava, već i zbog raskida s prošlošću da otvori tu temu. Otkrivanje počinilaca teških kršenja ljudskih prava i ratnih zločina moraju da budu prioritet za svako društvo, ovo nije samo floskula, pogledajte u svoju porodicu, svoje okruženje, mračne teme samo stoje, ne mogu se skloniti iz vašeg života. Koliko god da su bolne za društvo, za svaku porodicu, pojedinca, mora se prići istini najbliže. Godine koje su protekle, govorimo o decenijama, otežavaju posao države, ali i pored toga, mora da se vidi jasna namera za ovaj, kako smo ga nazvali, raskid s prošlošću. Mehanizama je mnogo, govorimo o zakonu koji bi omogućio otvaranje tih slučajeva, ali i mehanizama koji su nam nedavno stavljeni na raspolaganje, poput Zakona o zaštiti uzbunjivača. Time se može dovesti do savesti onih koji su, prema brojnim navodima, učestvovali u ozbiljnom kršenju ljudskih prava. Država je dužna da i u slučaju nestalih beba apeluje da se otkrije istina, da se bar negde taj lanac prekine, a da taj koji prekine lanac, po Zakonu o zaštiti uzbunjivača, dobije zaštitu. To nije mnogo tražiti od države, ipak govorimo o ljudskim sudbinama, o životima koji su potrošeni u dokazivanju istine i neverici, ali i o sudbinama te dece koja su pošla potpuno drugim tokom. Veliki su to potresi, razumemo to.

Zbog čega Srbija još ne donosi zakon koji reguliše to pitanje i oglušuje se čak i o apele Saveta Evrope? Bez obzira na česte izbore i promene Vlade, to bi trebalo da bude pitanje koje konsenzus ne dovodi u pitanje.

–      Pitanje koji je razlog zbog kojeg Srbija nikako da uspostavi efikasan mehanizam koji bi doveo do saznanja šta se desilo sa svom tom decom je pitanje koje bi trebalo postaviti najvišim državnim funkcionerima. Nesporno je da je ozbiljna tema i da je nije sasvim jednostavno rešiti, ali volja mora da postoji. Uostalom, ovoliki vremenski period u kome ništa nije urađeno po tom pitanju definitivno nije način na koji država pokazuje da ima volju da se tim pitanjem ozbiljno pozabavi. Možemo samo da naslućujemo koji su razlozi zbog kojih se ne donosi adekvatan zakon, ali nije na nama da pravdamo državu niti da joj dajemo razloge, već treba da apelujemo na hitno rešenje tih slučajeva i aktivnije zalaganje za svakog građanina, upravo kroz pružanje tačnih informacija o sudbini njihove dece.

Roditelji godinama tvrde da imaju dokaze, dobijaju obećanja nadležnih, i tu se za sada sve završavalo. Ponavljam pitanje, malo drugačije, da li je moguće da nema političke volje da se to reši, i zbog čega?

–      Svaki od velikog broja roditelja koji se YUCOM-u obraćao ima specifičnu situaciju, ono što im je zajedničko jeste da su im deca nestajala pod do danas nerazjašnjenim okolnostima. Pojedini roditelji, na primer, imaju potvrdu o smrti deteta koja je ranijeg datuma nego što je potvrda rođenja redeta, ili situacije da postoje potvrde o smrti dece a da nema informacije da li su i gde ta deca sahranjena, i tako dalje. S obzirom na to da su u pitanju decenijski sistemski problemi države da ustanovi propuste koji su se dešavali i odgovornost onih koji su u tome učestvovali, možemo govoriti o tome da nema političke volje.

Zbog čega je Komitet za ljudska prava imao primedbe na tekst zakona koji je, po izboru nove Vlade, povučen iz skupštinske procedure?

–      Tekst Nacrta zakona o utvrdjivanju statusa novorođene dece za koju se sumnja da su nestajala u porodilištima u Republici Srbiji smo osporavali od samog početka. Na prvom mestu, Nacrtom je bilo predviđeno da se činjenice utvrđuju u vanparničnom postupku koji onemogućava sprovođenje adekvatnog istražnog načela koji je neophodan u tim slučajevima. Na primer, nije moguće uzimati biometrijske niti biološke uzorke koji bi bili neophodni radi utvrđivanja očinstva ili materinstva. A, ukoliko idemo dalje od te osnovne, krucijalne zamerke, možemo da navedemo i da je loše postavljen krug mogućih pokretača postupka, s obzirom na to da samo roditelji koji smatraju da im je dete nestalo mogu da pokrenu postupak, i to pod dodatnim uslovom da su se ranije već obraćali državnim organima, a braće, sestre, bake, deke i ostali srodnici mogu jedino pod uslovom da roditelji nisu živi. Samo dete koje sebe smatra nestalim detetom nema mogućnost da pokrene postupak. Pored toga, Nacrtom je data mogućnost vanparničnom sudu da donese odluku da nije moguće utvrditi šta se s detetom dogodilo a što bi, pretpostavljamo, bila odluka u većini postupaka koji bi se vodili. Onda je opravdano postaviti pitanje svrhe tog zakona i postupka, ukoliko neće omogućiti saznavanje istine. Takođe, predviđeno je da se unutar Ministarstva unutrašnjih poslova oformi specijalizovana jedinica koja bi se bavila istražnim radnjama, a napominjemo da nije moguće policiji dati veća ovlašćenja nego što ona već ima prema Zakonu o policiji. Dakle, ta specijalizovana jedinica ne bi mogla da se bavi istragom u pravom smislu te reči. Potom, Nacrtom je predviđeno da pokretačima postupka može da bude dodeljena novčana naknada u maksimalnom iznosu od 10 000 evra. Smatramo da nema osnova za unapred propisivanje najveće moguće štete koju su roditelji pretrpeli, s obzirom na to da se određivanje novčane naknade mora utvrđivati pojedinačno, za svaki slučaj. Država je odredila maksimalni iznos u odnosu na iznos koji je odredio Evropski sud za ljudska prava u slučaju “Zorice Jovanović protiv Srbije” ali, napominjemo, ne može da se smatra da je taj slučaj a priori  i najteži, te da se on postavlja kao relevantna novčana naknada. Naravno, postoji još veliki broj drugih manjkavosti Nacrta, ali pre svega napominjemo da on u celosti kao takav nije adekvatan i neće dovesti do saznanja svih relevantnih činjenica neophodnih za utvrđivanje sudbine nestalih beba u Srbiji.

Koje su odredbe bez kojih taj zakon ne bi smeo da bude usvojen u Skupštini?

– Napominjemo da je pre svega bitno uspostaviti adekvatan mehanizam, ne nužno u vidu donošenja zakona. Ono što je važno jeste da taj mehanizam pruži što veće garancije da će se u što većem broju slučajeva uspešno utvrdi šta se desilo s decom za koju se sumnja da su nestala posle rođenja.

Mogu li se obezbediti garancije da će se zakon, po usvajanju, i primenjivati, ali i da ti slučajevi neće doživeti sudbinu mnogih predmeta u srpskom pravosuđu koji, ili čekaju na presudu godinama, ili zastare?

–      Prvi korak je izrada adekvatnog zakona odnosno drugog mehanizma, a sledeći korak jeste puna primena kako bi se moglo govoriti o potpunom i uspešnom sprovođenju presude Evropskog suda za ljudska prava, a time i o pouzdanim i tačnim informacijama o sudbini sve te dece koja su nestajala po rođenju. Na žalost, svedoci smo da se u Srbiji često dešava da određeni zakoni bivaju usvojeni bez održavanja javne rasprave i po hitnom postupku, čime je i kontrola tih tekstova zakona svedena na minimum ili je nepostojeća. Nadamo se da ćemo u ovom slučaju, ipak, uspeti da izdejstvujemo da jednom uspostavljen mehanizam, kasnije, u praksi, donese relevantne odgovore.

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Piše: Nataša Mijušković