Vršnjačko nasilje: Moramo deci biti dobar uzor

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Pixabay

Vršnjačko nasilje koje se krajem oktobra dogodilo u Tehničkoj školi „Mileta Nikolić“ u Aranđelovcu, a snimak obelodanjen dve nedelje kasnije, tek je jedan od mnogobrojnih incidenata u školama širom zemlje. Snimak još jednog slučaja vršnjačkog nasilja u istoj školi, koji se dogodio pre dve godine, takođe je objavljen ovih dana. Takvi incidenti se uglavnom prikrivaju; žrtvu je sramota da o tome priča, a škole, neretko, prećutno prelaze preko toga. Po čemu se verbalni i, sve češće, fizički sukobi, razlikuju od onih koji prate svaku generaciju i šta je, u društvu u kojem živimo najvažnije? O tome za BIZLife govori Irena Mučibabić iz Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

–          Nasilje je društveni fenomen koji se provlači kroz istoriju. Bilo ga je, ima ga i biće ga. Ne postoji društvo koje ga nije identifikovalo. Nasilje je kroz istoriju doživelo evoluciju, pa tako sa sigurnošću možemo reći da će digitalno nasilje u bliskoj budućnosti biti najdominantniji oblik nasilja i kada je reč o vršnjacima i vršnjačkom nasilju. Tim fenomenom mnoge zemlje su relativno skoro počele da se bave i da ga istražuju, ali i da ga preveniraju. Kraj prošlog veka je period kada je počelo više da se priča o tome. Mnoge države, kao i naša, preduzimaju niz preventivnih i interventnih aktivnosti kako bi se izborile, ublažile i svele na minimum prisustvo tog fenomena, uopšte u društvu i školama.

Ima mnogo stvari koje su važne kada govorimo o zaustavljanju i preveniranju nasilja, ali je po meni najvažnije to da svi moramo da budemo dobar model, odnosno uzor ne samo našoj, već svoj deci oko nas. Deca se ugledaju na nas, imitiraju nas, od nas uče prve reči, korake, kako treba držati kašiku, olovku, kako treba vezivati pertle, oprati zube, ruke… To oponašanje je vidljivo u svakoj porodici tokom odrastanja deteta. Učenje po modelu kao vrsta socijalnog učenja je najdominantniji oblik učenja i često su deca emocionalno čvrsto vezana za svoj uzor, odnosno osobu koju vole, poštuju ili je obožavaju. Deca se menjaju tokom odrastanja, pa su uzori u porodici često roditelji ili stariji brat ili sestra, ujak, a kasnije učitelj, vršnjak, nastavnik, omiljeni pevač, glumica ili, pak, neka medijska ličnost.

Koliko je kadar u osnovnim i srednjim školama sposoban da prepozna vršnjačko nasilje i da se s njim izbori? Jer, osim fizičkog nasilja, poput poslednjeg u Aranđelovcu, postoji i verbalno i ono, još perfidnije (u ponašanju), a teško dokazivo.

 –          Kada govorimo o nasilju važno je istaći da postoji pet oblika nasilja: psihičko, fizičko, socijalno, seksualno i digitalno nasilje. Retko kada se ispoljava samo jedan oblik neprihvatljivog ponašanja, uglavnom u tim situacijama možemo da identifikujemo dva ili više oblika. Gotovo po pravilu – nasilja na prvom nivou, ako se ne uoče i ne prijave, znaju da se uslože i prerastu na viši novo nasilja (drugi ili treći nivo). Vršnjačko nasilje može da bude ispoljeno u okviru tih pet oblika. Nastavnici su osposobljeni da prepoznaju nasilno ponašanje. Ono na čemu treba kontinuirano raditi jeste osnaživanje učenika da prepoznaju i prijave nasilne situacije osobama od poverenja, kako bi se one zaustavile. Treba imati u vidu da se niz takvih situacija dešava van škole, kao što je digitalno nasilje koje se može preliti u školu u većem nivou, ali u drugom obliku. Digitalno nasilje kao nasilje koje se javlja poslednjih 15, 20 godina je postalo sve dominantnije i može da  inicira i druge oblike nasilja, pa i fizičko. Ovde je važno raditi na edukaciji nastavnika, roditelja i dece da ga na vreme prepoznaju i  reaguju kako bi se ono zaustavilo.

Šta pokazuje praksa? U kojoj meri su roditelji spremni da učestvuju i, zajedno s školom, rešavaju taj problem?

–          Obrazovnim sistemom obuhvaćeno je više od 800 000 učenika. Ogroman broj roditelja su značajna podrška osnovnim i srednjim školama koje pohađaju njihova deca. Škole s njima ostvaruju punu saradnju ne samo kada je reč o obrazovanju, već i o vaspitanju. U ovakvim situacijama, kada je fokus na nasilju i zaustavljanju nasilja kao danas, često zaboravimo da ukažemo da značajan broj roditelja zna da je roditeljstvo izuzetno odgovoran poziv pun vaspitnih izazova s kojima se susreću  ne samo naši roditelji tokom odrastanja svoje dece, nego svi roditelji na svetu. Roditeljstvo je oduvek bilo i ostaće najodgovorniji posao za koji se niko od nas nije „školovao’“. Značajan broj roditelja zna da je ključ vaspitanja u jačanju odgovornosti koje se razvija kako u porodici, tako i u školi.

Škola nije izdvojena iz društva. Promena sistema vrednosti je dug proces. Šta svi zajedno, u međuvremenu, može da radimo?

–          Da, škola je ogledalo uže i šire društvene zajednice. Na formiranje, odnosno oblikovanje svakog deteta utiče više faktora kao što su: porodica, vršnjaci, škola, socijalno okruženje, mediji, informaciono-komunikacione tehnologije…, pa s pravom možemo da kažemo da svi navedeni faktori u većoj ili manjoj meri, u zavisnosti od stepena prisutnosti, formiraju ponašanje, stavove i mišljenja deteta, a kasnije odraslog pojedinca.  U ovom trenutku važno je usaglašavanje svih faktora kako bi na isti način adekvatno delovali na buduće naraštaje kroz jačanje odgovornosti ukazivanjem da neka ponašanja nisu primerena, dok su druga poželjna i društveno prihvatljiva. Vaspitanje je kontinuiran proces, kao i obrazovanje.

Koji je to lanac odgovornosti koji bi, kada bi se poštovao, davao veće rezultate? Porodica – pedagog –psiholog – Centar za socijalni rad?

–          Globalno govorimo o odgovornosti svih onih koji direktno ili indirektno utiču na vaspitanje pojedinca. Što je dete mlađe, veća je odgovornost roditelja, a s ulaskom u obrazovni sistem odgovornost podjednako preuzimaju svi oni koji se bave njegovim vaspitanjem: škola, sportski klubovi, vršnjaci… U pojedinim slučajevima vaspitanje deteta treba organizovati kroz uključivanje svih, kako bi mu se pomoglo da jačanjem odgovornosti i samokontrole koriguje ponašanje u prihvatljivo. Ko će sve biti uključen u vaspitanje deteta koje ispoljava neprimereno ponašanje zavisi od same situacije i deteta. Vaspitanje treba krojiti po detetu, ne deluju svi vaspitni koraci podjednako na svu decu. Svako dete je priča za sebe. Negde je potrebno jačati roditeljske veštine za jače vaspitno delovanje, negde uključivati dete u sportske aktivnosti kako bi jačalo samokontrolu, nekada je potrebna podrška razvojnih savetovališta pri domovima zdravlja, a nekada je samo potrebno odvojiti vreme za dete, saslušati ga i porazgovarati s njim o tome zašto je važno ponašati se na ovaj, a ne na neki drugi način. Uloga škole i svih onih koji u njoj rade s detetom je značajna kao i uloga roditelja, jer su svi na istom zadatku. Situacije koje mogu da se okarakterišu kao nasilne treba posmatrati i kao situacije iz kojih se uči ponašanju, odnosno kako se ne/treba ponašati.

Jedno nedavno istraživanje pokazalo je da deca koja trpe vršnjačko nasilje, čak i kada se odluče da se nekome povere, ostaju bez povratne informacije i pomoći. Kako to objašnjavate? Šta se tu može učiniti?

–          Nažalost, ne znam za to istraživanje, kao ni za rezultate istraživanja. Podaci a kojima se mi susrećemo upoznajući se s rezultatima istraživanja koji obuhvataju više hiljada ispitanika, ukazuju na to da su deca/učenici sve osnaženiji za prijavljivanje nasilja, a da se raznim programima i projektnim aktivnostima jačaju da u svom okruženju prepoznaju i prijave nasilne situacije osobi od poverenja.

Efekti programa “Škola bez nasilja” ukazuju na pozitivne rezultate u prevenciji i smanjenju broja nasilnih situacija, pa tako 85 odsto učenika koji su učestvovali u tom programu se, po njegovoj realizaciji, osećalo bezbednije u školskom okruženju. Značajno je istaći da podaci iz evaluacije tog programa ukazuju na to da je povećanje broja prijavljenih situacija nasilja u školama veći zbog osnaženosti učenika za prijavljivanje i prepoznavanje nasilnih situacija. Uopšte, kada se sprovode istraživanja o tome treba uzeti u obzir lični doživljaj dece kada je reč o ličnoj bezbednosti.

Šta je rešenje za decu nasilnike? Prebacivanje u drugu školu (gde će opet praviti slične problem drugoj deci) ili isključenje iz škole, gde se rizikuje da će jedno mlado biće uskoro biti s one strane zakona?

–          Jednostavno, ne mogu decu nazvati nasilnicima. To su deca/učenici koji ispoljavaju nasilno i neprimereno ponašanje. To su maloletna lica na koje treba vaspitno delovati. Isključenjem iz škole mi, roditelji i nastavnici/stručni sardanici, kao i drugi koji mogu da učestvuju u vaspitanju, propuštamo da vaspitno delujemo na dete kroz pojačani vaspitni rad kako bi ono promenilo svoje ponašanje. Ključ je u sveobuhvatnom vaspitnom delovanju na dete svih onih koji direktno ili indirektno mogu da utiču na njegovo vaspitanje i promenu ponašanja. Upravo kao što ste i rekli, ne smemo da rizikujemo da nam dete dođe u poziciju da bude ,,s one strane zakona”.

Koliko su, po Vama, za sve ovo što se dešava u školama krivi loš sistem vrednosti u društvu i sve ono što se adolescentima nudi na televiziji, internetu i društvenim mrežama, a što podilazi najprimitivnijem ukusu i budi agresiju kod dece? Kako se s tim boriti?

–          Svi smo odgovorni. Ne ukazujemo dovoljno deci da ta i ta ponašanja nisu dobra. Mislim na sve nas koji vaspitavamo, roditelje, stariju braću i sestre, ukućane, rođake, učitelje, vršnjake, nastavnike, medije… To ukazivanje da su neka ponašanja dobra, a neka ne, treba potencirati od najranijih dana, a svako prihvatljivo i pozitivno ponašanje deteta treba pohvaljivati kako bi se učvrstilo i postalo očekivani model ponašanja deteta.

Koliko isticanje negativnih primera u medijima podstiče drugu decu da neraščišćene račune s vršnjacima “rešavaju” na isti način? Ima li, po Vašem mišljenju, dovoljno pozitivnih primera u medijima – a u društvu ih srećom ima, koji pokazuju koliko ima i složne i solidarne dece?

–          Nije dobro isticanje negativnih primera u medijima, iz više razloga. Uzmimo na primer dete koje bez nadzora roditelja provodi dosta vremena ispred tv ekrana ili računara, gde pored sebe nema odraslog, roditelja ili nekog drugog koji bi mu ukazao na to da neka scena nasilja koja se prikazuje nije adekvatna, dobra, poželjna. U tim slučajevima dete ostaje uskraćeno za informaciju da ponašanje koje je videlo nije poželjno, a da je prikazano u svrhu zaustavljanja istog ili upozorenja da se tako ne treba ponašati, pa onda može da se desi da dete koje ne dobije povratnu informaciju da prikazani negativni primer nije dobar,  nesvesno, vizuelnim putem, dobije poruku da su i takva ponašanja moguća, ali ne i poželjna, i može ga preuzeti kao model ponašanja. Pozitivni primeri treba da budu dominantniji u odnosu na negativne primere, mada razumem da su ovi drugi  senzacionalistički za medije i izazivaju veću pažnju ne samo dece, već i nas odraslih.

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Piše: Nataša Mijušković

Komentari 1

  1. Dr Miggyy

    Ovih dana se pominje da u Kragujevcu penzioner (72) rukovodi državnom firmoma Državnu firmu RTB Bor u „dolini bakra“ vodi Spaskovski (71) koji dovodi RTB Bor u propast, ali ne i za najmoćnijeg čoveka u sadašnjoj Srbiji. Osim sebe čelnik RTB Bor je angažovao još desetak penzosa, od njih jedan sa 75 godina života. Zato se otpisuju dugovanja od milijardu evra, a zapisuju na grbači građana, ne plaća se struja, rudarska renta, a svake godine budžet Srbije ubacuje više od sto miliona evra u nepresušni bunar, zvani RTB Bor. Dobro je što penzioneri još privređuju (?), ali nije dobro što mladi stručni kadrovi čekaju posao po birojima rada ili idu vani. To nije dobro za sve, osim, kako stoje stvari, za vladejačku kliku! To je penzionersko nasilje nad stručnim kadrovima.