Intervju: Miodrag Kostić, MK grupa

PinterestFacebookTwitterShare

Mnogi političari ne shvataju da je za njih, za njihovu decu i naslednike važno da stvaraju ambijent u kome će privatno, pojedinačno vlasništvo preovladati u odnosu na opšte i državno. Ako političari jednom ne preseku tu granu na kojoj je zapošljavanje rođaka, političkih istomišljenika i partijskih kadrova, onda je to put bez povratka
 

 
Miodrag Kostić smatra da svetska ekonomska kriza još nije gotova, da će drugi talas biti jednako opasan kao i prvi, ističe da srpska ekonomija mora ozbiljno i odgovorno da se vodi, upozorava da poljoprivredni sektor traži veću podršku iz budžeta, zainteresovan je za kupovinu grčkog Helenik šugara, izlazi na Londonsku berzu sledeće godine, ulagaće i dalje u Ukrajinu, najveći je srpski neto izvoznik, ima tridesetak preduzeća i zapošljava oko 5.000 ljudi, ne želi da se bavi politikom niti da se učlani u Pokret privrednika Srbije. Miodrag Kostić, vlasnik i predsednik kompanije sa inicijalima svog imena i prezimena – MK Grupe, jedan je od najznačajnijih srpskih biznismena. Za Magazin Biznis govori o aktuelnim problemima srpske ekonomije, o odnosu ekonomije i politike i o svom biznisu koji raste iz godine u godinu.

* I dalje ste najveći srpski neto izvoznik?


– Naravno. Očekujemo da ove godine izvoz bude preko 400 miliona dolara. Šećer i šećerni proizvodi će biti na nivou od 150 miliona dolara, a ostalo su žitarice, ostali proizvodi i metalni držači za solarne farme u Italiji, koje pravimo u Novom Sadu.

* Drugi talas ekonomske krize i problemi srpske privrede – kako to Vama izgleda?


– Onako kako je izgledao i prvi talas krize. Mi smo verovatno kompanija koja je prva javno rekla da nas čeka ozbiljna kriza. I pre nego bilo ko drugi, sa našim bankama smo počeli dogovore oko finansiranja. Zato smo ulazak u krizu dočekali relativno spremno. Smanjili smo odmah plate pre nego što se kriza pojavila, smanjili očekivanja, promenili budžete i izvršili refinansiranje – sve kratkoročne obaveze pretvorili smo u dugoročne.

* A kako su zaposleni reagovali na smanjenje plata?


– Naravno da su loše reagovali, pogotovo sindikati, ali to je njihovo pravo. Ja to pravo poštujem, međutim, kada njima objasnite zašto je to dobro, onda oni prihvate. U tome sa njima nikad nisam imao problema. Ali, već posle prve godine krize plate smo vratili na prethodni nivo. Sada zapošljavamo između 4.500 i 5.000 radnika a sa novim akvizicijama imaćemo i do 10.000 radnika.

* Hoće li biti drugog talasa krize?


– Kriza nije gotova i to se videlo još pre dve, tri godine. Ja to ponavljam i bilo bi dobro da svi ponavljaju. Jer, velika količina novca koja je upumpana u svetski sistem i koja je posle raznim multiplikatorima distribuirana, ne može da se povuče lagano. Ta velika količina novca je potrošena u neproizvodne svrhe i to ne može da se vrati. Zato moramo biti svesni činjenice da će jedan deo tog novca morati da se otpiše. Drugi način izlaska iz krize, za koji ekonomija i politika još nisu dali odgovor, jeste kako da inflacija, zbog velikog štampanja novca, bude raspoređena na veći broj godina tako da ne dođe do hiperinflacije. To je teoretski moguće, a praktično teško izvodljivo. U prevodu, morate da igrate stalno na ivici recesije i da štampate novac koji će gubiti vrednost.

* Mislite da je izlaz u štampanju novca?


– Mislim da je to jedini izlaz iz ove krize, a da se ne desi neki rat. I to rat koji u svom preduslovu ima ogromni socijalni bunt koji se već javlja u svetu, a on je posledica siromašenja naroda i velikog gubitka radnih mesta, što je, opet, posledica krize. Otpuštanje radnika je najbrži način da efikasno poslujete u vreme krize. Ali, ti radnici su na ulici, ne vide budućnost, ne znaju šta da rade sa decom. Ako želite da amortizujete taj bunt, onda morate da štampate dodatni novac da oživite ekonomiju. A štampanje novca nije ništa drugo do udar na džep svih građana. Sa druge strane, i u razvijenom svetu imate različite strategije izlaska iz krize: konzervativni evropski pristup i politiku koja kaže nećemo da štampamo ili američki i japanski koji drži nultu baznu stopu i štampa novac koliko god treba, da bi se pospešila ekonomija, da bi se sprečio bunt radnika i izbegla recesija.

* Koji će od ta dva sistema da preovlada?


– Još se ne zna, a mi sve to gledamo kao posmatrači. Ali, iako nismo u Evropskoj uniji, to će nas pogoditi indirektno, kroz manje naručene robe, kroz vrednost evra. Šta će biti rešenje, to još niko ne zna. Ukoliko bude štampanje para, svi moramo za to da se pripremimo.

* Šta Srbija treba da radi?


– Sada bi svi magacini i skladišta trebalo da budu puni. To nije ništa drugo nego normalna ljudska reakcija da ima zalihe. To, u krajnjoj liniji, ne može biti nikako loše za Srbiju – pospešiće neku domaću proizvodnju jer mi hrane imamo dovoljno za naše potrebe, čak imamo viška za izvoz.

* Da li kod nas postoji svest o tome na nivou države?


– Ja mislim da se političari polako dozivaju svesti i shvataju da su oni najodgovorniji. Moja poruka bi bila kreatorima ekonomske politike i, pre svega, centralnoj banci da ne drže nepotrebno previše rigidan i prekonzervativan monetarni sistem. Da ne stežu više nego što bi trebalo. Oni se sada ponašaju kao da su Švajcarska i drže neprimereno velike rezerve. To nema nijedna zemlja u regionu. Oni dobijaju sve pohvale tom modelu, a rezultat je da su banke pune para dok privreda vapi za parama.

* Koji je Vaš predlog? Kako da se troše pare?


– Samo za investicione aktivnosti koje će dovesti do većeg zapošljavanja. I ni za šta više. Crvenim slovima: nijedan dinar od tih para ne sme da ide za povećanje penzija ili plata javnim službama. To je jedini način da se iz ove krize izađe.

* Ali ko da napravi taj plan? Mi uvek imamo ideja, ali nikako da se operacionalizuju?


– U pravu ste, ali to nije plan od 350 strana. To je plan od jedne strane, ali nosioci odluka treba da ga sprovedu – od monetarne politike do ministarstva finansija. Ne treba tu politika, time treba da se bavi struka. Šta će biti rezultat toga? Naš budžet od 8,4 milijarde evra ima samo 300 miliona evra podrške poljoprivredi. A da li ima nekoga ko se u zadnjih godinu dana ne kune u naše komparativne vrednosti da je to poljoprivreda i proizvodnja hrane i da imamo velike izvozne mogućnosti? Pa čekajte, zar mislite da u državi gde BDP i izvoz najviše zavise od poljoprivrede, vi možete nešto da napravite sa 300 miliona?!

* Na to mnogi upozoravaju, a kako to da mi godinama imamo iste probleme i ne možemo iz njih da izađemo?


– Potrebna je neposredna i konstantna diskusija između privrede i politike, a ne međusobno sukobljavanje. Potrebna je odgovornost svih nas. Dakle, odgovornost svakoga za ono što radi. Političari su obavezni da stvore ambijent i da šire tu ideju.

* Ali, oni se kunu da su svi odgovorni?


– A da li je odgovorna ona politika koja donese zakon, a ne pita privredne subjekte kojih se to direktno tiče?! Danas je takva atmosfera napravljena u Srbiji da ako na javnom mestu vidite bilo kog političara i predstavnika krupnog kapitala, odmah imate podrugljiv komentar.

* Ko je za to kriv, nemojte samo da kažete – mediji?


– Pa jesu i mediji. Krivi su i biznismeni koji iz svojih redova nisu proterali sve kompromitujuće biznismene koji su ocrnili 99 odsto privatizacija, iako ima, možda, 20 odsto problematičnih privatizacija. Zato danas kad se kaže biznismen, odmah mu se dodaje i kontroverzni, jer se ne razlikuju koji su pravi a koji loši. Krivi su i političari jer u negativnom kontekstu govore o nosiocima krupnog kapitala i privatizaciji. Na evropskim forumima se stalno priča o korupciji u Srbiji. Da li ima korumpiranih političara? Verovatno ih ima, ali ja neću da prihvatim da su svi korumpirani. Da li ima loših biznismena? Ima sigurno, ali nisu svi loši. Ima medija koji se utrkuju u objavljivanju takvih vesti. U ovih 30 godina koliko se bavim biznisom, bar sto puta sam doživeo da mi ljudi kažu: pa niste vi toliko loši, a ja sam imao predubeđenje o vama… tako je i sa mnogim mojim kolegama.

* Kakav je odnos između politike i privrede u Srbiji danas?


– Nema jake zemlje bez jake ekonomije. Ne možete da pravite jaku odbranu zemlje, niti bilo kakav rejting da gradite ako nemate jaku ekonomiju. Nema tog političara koji može da napravi dobru firmu. To mogu samo privrednici. A istovremeno, politika je bitan elemenat konkurentnosti privrede. Ona utiče menjanjem propisa, izgradnjom infrastrukture, povezivanjem u regionu, stvaranjem međunarodnih ugovora koji obezbeđuju bolji protok robe, nabavku sirovina i tako dalje. Da ne pominjemo koliko je bitna činjenica da na troškove poslovanja privrede direktno utiče politika, određivanjem cena robe i usluga javnih preduzeća. Za poslovanje je veoma važno kolika je cena struje, vode, kanalizacije. Jednako je važno i to koliko će biti zaposlenih u javnom sektoru. Da li će biti 350.000 ili 550.000 zaposlenih, jer taj trošak takođe podnosi privreda. Važno je i da li su opterećenja na plate 72 odsto, koliko se sada izdvaja, ili će se plaćati 47 odsto. Javni troškovi su veliki i da li je potrebno da imamo toliko zaposlenih u školstvu, zdravstvu…

* Zašto država ne sprovodi te reforme?


– Zato što je to nepopularno. I tu se vraćamo na pitanje politike i ekonomije. To je pitanje ekonomsko-socijalnog dijaloga. Zašto nam sindikati idu u Vladu po platu? Ne može Vlada da obeća platu koju ću ja da dam. Mesto dogovora je već definisano u EU: dogovorite se vi poslodavci i vi sindikati šta je održivo, a Vlada će samo da potvrdi vaš dogovor i da se stara da jedni i drugi ispunjavate to što ste dogovorili. A ne da nam svaki čas neki sindikat juri pred Vladu po plate. Nije normalno da u 2011. godini, u istraživanjima javnog mnjenja, mladi ljudi najradije kažu da bi voleli da rade u državnoj službi.

* Ali, oni to kažu zato što je upropašćena ideja o stvaranju zdrave i efikasne privatne privrede?


– Tu se opet vraćamo u domen politike. Mnogi političari ne shvataju da je za njih, za njihovu decu i naslednike važno da stvaraju ambijent u kome će privatno, pojedinačno vlasništvo preovladati u odnosu na opšte i državno. Ako političari jednom ne preseku tu granu na kojoj je zapošljavanje rođaka, političkih istomišljenika i partijskih kadrova, onda je to put bez povratka. Naše pojedine državne institucije, umesto da smanjuju broj radnika, stalno povećavaju, a njihova efikasnost je obrnuto srazmerna broju radnika. Ogorčen sam kada vidim da su u Vojvodini zapušteni kanali, koji nisu čišćeni 20 godina, a broj službenika je povećan i redovno primaju plate, pa još traže i povećanja. Ali, političari moraju da im objasne da oni ne postoje da bi primali platu, nego da bi kanali bili čisti. Pa, kad očiste kanale onda mogu da dobiju platu. Tu mogu političari da utiču i da ljudima razbijaju iluziju da je moguće da se prima plata i da se ne radi ništa. A privreda, sa druge strane, mora da vrati političarima tako što će efikasno raditi.

* Pa zar to nije toliko bazično da je suvišno ponavljati? Besmisleno je da o tome pričamo godinama?


–Da, ali teorija i praksa se razlikuju u svemu. Da biste nešto uradili i stigli do cilja, morate da napravite prvi korak. Zato je dobro što je otvoren dijalog između privrednika i političara. Privrednici se veoma brzo dogovaraju, jer je to egzaktna nauka: jedan i jedan su dva. Ali, u politici često nije tako.

* Kako gledate na brojne asocijacije privrednika, a sada i na Pokret privrednika Srbije? Da li ćete se učlanjivati u Pokret?


– Neću. Ja sam lično svoj doprinos politici dao onda kada sam smatrao da je važno, u trenutku kad je čitava država padala, krajem devedesetih. Tada sam se aktivno uključio u politiku i četiri godine od 1996. do 2000. godine, kada je bilo najkritičnije, bio sam direktor najveće opozicione stranke u Srbiji, Demokratske stranke. Ali, kada je trebalo da dobijem neku visoku političku funkciju, vratio sam se nazad i rekao da mi ne treba nikakva zasluga za moj politički angažman. Nastavio sam da se bavim mojim privatnim biznisom i nisam uspeo da se otarasim te anateme da koristim politički uticaj da bih napravio uspeh u biznisu, iako svi zaboravljaju da sam i pre toga bio uspešan. Ali, ima pojedinih biznismena koji misle da je vlast nedovoljno efikasna i da joj fali odlučnost u određenim trenucima. I zato je njihovo legitimno pravo da se uključe u politiku. Ova nova asocijacija smatra da će aktivnijim uključivanjem u politiku moći bolje da utiče na politiku Srbije da bude operativnija i izvršnija. To je legitimno, ali ono što smatram da nije dobro ni za jednog aktivnog biznismena, to je da bude istovremeno i aktivan političar. Ja lično sam to probao svojevremeno, ali sada, sa kompanijom u kojoj ima oko 5.000 zaposlenih, od kojih su neki takođe članovi nekih partija, moje isticanje na političkom planu bi meni i mojoj kompaniji stvaralo problem. Sa druge strane, ako je pitanje da li biznismeni treba da se uključe u politiku – odgovor je da, ali svakako u savetodavnom smislu.

* Imali smo i privrednike konsultante, kod potpredsednice Kalanović, pa kažu da nisu ništa mogli da urade?


– Oni su bili tu vrlo kratko. Ako ste savetnik budućeg premijera na početku mandata i ako on drži do vašeg mišljenja, onda imate alat da utičete na stvaranje boljeg ambijenta. Ako treba da budem savetnik premijeru, onda treba da ga savetujem u nečemu što bolje znam nego on, a često ministri izaberu savetnike koji nemaju ni životno, a kamoli radno iskustvo. A svi polaze od pretpostavke, čak i mediji, da će biznismen prvo da pomogne svojoj kompaniji. Ali, teško je napraviti razliku između interesa Srbije i interesa velike kompanije. Naš interes je da se poveća promet, a interes Srbije je da poveća BDP. Povećanjem prometa MK Grupe, Delte, Matijevića, Victoria Grupe, DIS komerca ili bilo koga, da li će se smanjiti ili povećati BDP? Pa, naravno da će se povećati i to je interes svih, pa i penzionera, a ne da se kaže „odakle mu pare“. Zato je interes Srbije da ima više jakih kompanija koje stvaraju veći društveni proizvod. 

* Kakvi su danas problemi uspešnog privrednika u Srbiji. Na primer, Vi ste uspešni?


– Najveći problem je nelikvidnost, mada mi nemamo taj problem jer je naša strategija bazirana na proizvodnji robe za izvoz. Čak 50 odsto naše proizvodnje je vezano za izvoz i to dugoročnim ugovorima, što znači da naša roba ima sigurnog kupca i naplatu. Mi smo više fokusirani na snižavanje troškova. Ali, problem ukupne privrede Srbije je nelikvidnost i nedostatak dugoročnih izvora sredstava, po dovoljno povoljnim uslovima. To je trenutno glavni problem za dalji razvoj biznisa u Srbiji.

* Kako se to može rešiti?


– Ne moramo da izmišljamo toplu vodu. Isti problem ima i Amerika.

* Da, ali Amerika štampa pare, a mi ako naštampamo propašćemo!


– Da, ali Srbija i danas ima rešenje. Amerika ima luksuz jer je moćna svetska ekonomija. Ali, i Amerika ima veliki problem: jedva je dobila saglasnost za povećanje duga. Mi ne možemo da štampamo pare i sva sreća, jer nismo previše zadužena zemlja. Manje smo zaduženi od polovine evropskih ekonomija. Mi samo treba da povećamo naš BDP. Rešenje postoji: smanjiti bankama opterećenja da bi mogle da pomognu privredi; drugo, da se još drastičnije smanje rezerve na dugoročne plasmane i treće da država, pozajmljujući dugoročna sredstva, pokuša da ih leveridžuje zajedno sa bankama i, ako treba, da subvencioniše na teret budućeg budžeta kamatu od 7,25 odsto, jer to nije povoljna kamata za dugoročne plasmane. Rešenje je i da se svima koji žele da započnu posao i da zaposle ljude, kako bi razvijali konkurentnost srpske privrede, omoguće krediti, dugi rok otplate, niske kamate, bez toga nema daljeg razvoja.

* Kakva su Vaša očekivanja od predizborne godine?


– Moja poruka je da su izbori normalna stvar, kada jedna opcija zamenjuje drugu ili stara ostaje. Ovi izbori su važni samo zbog jedne stvari. Nadam se da će oni koji budu osvojili vlast uvesti Srbiju u Evropsku uniju. I zato su izbori važni. Ali, ne smemo dozvoliti da šest meseci pre izbora i šest meseci posle izbora, stane ekonomija: I to je moja poruka i za jedne i za druge, i za poziciju i za opoziciju. Ekonomija mora da stvara, jer je vaš zadatak da stvarate veći BDP – naglasio je Miodrag Kostić u razgovoru za Magazin Biznis.
 
* Da li ćete kupiti grčke šećerane?


– Helenik šugar je firma koja je u bankrotstvu praktično već pet godina. To je dobar primer nedomaćinskog poslovanja kada je firma u državnom vlasništvu, pa makar to bilo u kapitalističkoj zemlji koja je u Evropskoj uniji. Oni su imali gubitak pre dve godine 28 miliona evra, a za ovu godinu je gubitak planiran na 16 miliona evra; u Srbiji imaju dve šećerane, a u Grčkoj su praktično monopolisti. Zbog loše klime i nedovoljno atraktivnog zemljišta tih pet šećerana u Grčkoj nemaju dovoljno sirovina za preradu pa su orijentisani na uvoz šećera iz Srbije. Dakle, onaj ko bude kupio Helenik šugar, sačuvaće barem jednu šećeranu od dve u Srbiji i biće orijentisan na Grčku. S obzirom na to da mi već imamo 50 odsto srpskog tržišta najlogičnije da kupac bude MK Grupa da bismo objedinili to tržište i pripremili se za ulazak u EU.

* To je Vama važno, ali u čemu vidite opšti, srpski interes?


– To je važno da ne bismo doživeli sudbinu Italije, Slovenije, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Grčke koje su nekonsolidovano ušle EU i zbog toga su praktično zatvorile svoje šećerane. Više ih nemaju. Ako sve šećerane u Srbiji nestanu, to je gubitak oko 3.000 radnih mesta, ali to je gubitak i još 80.000 do 100.000 radnih mesta onih koji su neposredno vezani za industriju šećera. Svake godine mi sami koristimo usluge 400 kamiona, a ceo šećerni sektor 800 kamiona, 24 sata na dan, koja četiri meseca rade samo za industriju šećera, dok u ostalom delu godine voze samo sirovine. Skoro 50 odsto te robe ide u izvoz. Mi time, praktično, izvozimo proizvod sa srpske zemlje, srpskog kamena, uglja. Nema boljeg proizvoda za naš izvoz. Uvozimo samo određene vrste hemikalija, ostalo je sve domaće. Hoćemo li to da gledamo kao održivi put srpske poljoprivrede ili ćemo sutra da izvozimo repu za nekog drugog? To nadležni treba da odluče. Naš zahtev srpskoj antimonopolskoj komisiji je već poslat, mi smo već u užem krugu i da bismo predupredili eventualno negativan odgovor, da ne gubimo mnogo ni vremena, ni novca (iako smo već potrošili dosta novca za lobiranje i savetnike u Grčkoj), mi smo poslali zahtev i očekujemo da nam komisija odgovori pozitivno.

* A čime dokazujete da nećete biti monopolisti?


– Time što nama referentno tržište nije Srbija već Evropska unija. Mi već sada proizvodimo 250.000 tona (od 300.000 tona kapaciteta) i polovinu izvozimo jer je ukupna srpska potrošnja 200.000 tona. Mi smo već sada 50 odsto veći od ukupne srpske potrošnje. Dakle, sa sto odsto ukupne proizvodnje mi ćemo biti dva i po puta veći nego što je srpska potrošnja. Dakle, u pitanju je nešto drugo: da li bismo mi zloupotrebili naš monopolski položaj? Na to ja kažem da je zloupotreba moguća i sada, ali tržišni mehanizmi nam to ne dozvoljavaju. Jer, imamo šećernu repu sa jedne strane i tržište i uvoz sa druge strane, pa je, ako se želi, zloupotreba tržišta već sada moguća. Inače, u celoj Evropi je manje-više već izvršena konsolidacija. Jer, Evropa troši 15 miliona tona šećera i mi sa naših 300.000 tona predstavljamo tek dva odsto, što znači da nikako ne možemo biti monopolisti. Da li onda srpska država želi da nas spreči da bismo imali 2,5 odsto evropskog tržišta, da bismo mogli da se borimo sa onima koji imaju 20 odsto tog tržišta?! Da li ćemo onda da se držimo lokalne priče i da pričamo o srpskom monopolu? A onda, kada oni dođu ovde, da gledamo kako oni proizvode a mi ništa ne možemo da uradimo?!

* Zapravo, Vi ćete tek sada biti kralj šećera?


– Regionalni, još uvek. Grčka industrija je dosta dužna matičnoj banci, a taj dug treba vratiti. Dakle, nije samo bitna prodajna cena tih šećerana, već konsolidacija njihovog duga. Njima je hitno da prodaju, jer konstantno proizvode gubitak. Koliko je onda to isplativo za nas? To je sinergija interesa i može da bude isplativo. Kapitalizacija kompanije Helenik šugar na Atinskoj berzi je trenutno samo 35 miliona evra, zbog negativnih rezultata, ali oni prodaju sve, što znači i grčko tržište.

* Da li Vi od svih Vaših biznisa najviše volite šećer?


– Za osam godina od privatizacije naših šećerana ukupno je uloženo 100 miliona evra u njihovu modernizaciju. Sa tim smo uspeli da od četiri kupljene od kojih tri rade, napravimo najefikasnije šećerane u Evropi. Tehnologiju i „nou hau“ smo već napravili i veoma sam ponosan na menadžment koji je to napravio. Samo nam nedostaje obim proizvodnje.

* Drugim rečima, grčke šećerane se prodaju u pravom trenutku?


– Tačno.
 
* Zašto investirate u Ukrajini?


– Od početka privatizacije poljoprivrednog zemljišta, svi koji su u Srbiji ušli u privatizaciju imaju negativan imidž. Kada za novac MK Grupe, koji stvaraju ovih 5.000 ljudi, neko kaže da nije dobrodošao, zar onda nije logično da idem tamo gde nas dočekuju sa crvenim tepihom?!

* Oni Vas tamo dočekuju kao što mi ovde strance dočekujemo?


– I bolje od toga. Jer, mi ulažemo uglavnom u seoska domaćinstva van velikih gradskih centara gde je nezaposlenost ogroman problem, kao i ovde. Mi u Ukrajini za pet godina imamo 53.000 hektara koje obrađujemo. A od početka privatizacije u Srbiji imali smo 43.000 hektara, da bismo sada pali na ispod 20.000 hektara. Zato što je država jednom neprincipijelnom politikom pomagala usitnjavanje, odnosno sprečila ukrupnjavanje poljoprivrednih imanja. Koliko je to na štetu ekonomije, tek će se videti. Zato, u nemogućnosti da te pare uložimo ovde, mi smo otišli u Ukrajinu i nismo zažalili. I zato ćemo i dalje ulagati u Ukrajinu. To piše i u našem Prospektu za Londonsku berzu.

* Dakle, izvesno je da izlazite na Londonsku berzu?


– Da. Mi smo još 2007. godine skoro dogurali do izlaska na berzu i onda se desila kriza. Sada postoji tražnja i interesovanje stranih investitora za ovaj naš sektor. Investicione banke su procenile da bi bilo dobro da pripremimo dokumentaciju i da u slučaju razvoja povoljne klime, u martu ili maju 2012. godine, izađemo na berzu. Očekujemo prikupljanje kapitala od 250 do 300 miliona evra najmanje, inače nećemo izaći. Najveći deo tog kapitala bi trebalo da ode u Ukrajinu, a manji deo u Srbiju.
 
* Da li znate koliko firmi imate u vlasništvu?


– Oko tridesetak. Glavni (kor) biznis je poljoprivredni sektor: zemlja, obrada zemlje, logistika, skladištenje i industrija (šećerane, mlinovi i deo luke Pančevo) ugostiteljstvo i turizam na Kopaoniku.

* Dosta širok portfolio?


– Možda, samo na prvi pogled. Sve to ima međusobnu sinergiju, na primer, Kopaonik kupuje veliki deo povrtarskih i voćarskih proizvoda sa naših imanja… Sve to dovede do sinergije.

* Najvažnije je da imate dobar menadžment u kompanijama. Da li ste zadovoljni?


– Oni koji sa mnom posluju 20 godina reći će da nikad nisam zadovoljan. Jer, zaista, nikad nisam zadovoljan ni sobom ni menadžmentom. Uvek može bolje. Ili, bolje rečeno, zadovoljan sam kad se postižu ciljevi ali nikad samozadovoljan. Uvek mislim da može biti bolje.

* Kada sam pitala Nikolu Avrama, vašeg glavnog menadžera za kompleks na Kopaoniku, da li ste zadovoljni njegovim radom, on je rekao da pitam Vas, jer zna da je teško zadovoljiti Vaše kriterijume…


– To je tačno, ali njega moram da pohvalim zato što je mlad i jako brzo napreduje. Došao je iz druge zemlje, dobro se snašao i on je svoj biznis plan, postavljen za celu godinu, ispunio za samo šest meseci. Zato, samo neka nastavi tako.
 
 Radojka Nikolić