U biznis sa 1000 evra

PinterestFacebookTwitterShare

Devedesetih godina, Slađana, diplomirani hemičar i njen suprug Kiril Kirov, inženjer elektronike, ostali su bez posla, ona u fabrici kože „Đuka Dinić“, on u Elektronskoj industriji. Razmišljali su šta da rade, a onda su se zainteresovali za šitake. U to vreme, zaljubljenik u pečurke bio je jedan profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu od kojeg su ponešto naučili, a čitali su i ono što može da se nađe na internetu.

Imali su samo hiljadu evra, dovoljno za početak. Nabavili su kompast, seme, police, ventilatore, radijator i krenuli u podrumu svoje kuće u Nišu. Prostorija je bila idealna za proizvodnju, ali mala. Moglo je da stane 180 vrećica sa po deset kilograma kompasta, dovoljno tek za 500 do 600 kilograma pečurki za pet-šest meseci, što znači nešto preko jedne tone godišnje.

U početku nisu imali problema sa plasmanom, jer su ljudi saznali za lekovita svojstva šitake i počeli su da je traže. Posao je krenuo, Slađana i Kiril su brzo ušli u suštinu proizvodnje, ali je tržište tražilo još, pa su odlučili da podignu novi objekat i da se ozbiljnije bave ovim poslom.

– Bilo je to 2007. godine. Počeli smo da gradimo na njivi koju mi je poklonio otac. Prvo smo iskopali bunar, ogradili plac, onda smo sazidali objekat u kojem imamo 120 kvadrata za proizvodnju. Ukopan je tri metra, tako da ćemo lakše da održavamo temperaturu, uz uštedu u energiji. Najbolje uspevaju na 19-20 stepeni. Sada je zatišje i nemamo neku veću proizvodnju, jer još nismo uveli grejanje. Obično tamo provodimo po desetak dana, onda dolazimo kući u Niš na po dva-tri dana. Najviše posla ima oko zasejavanja. Za sada sve obavljamo porodično, jer se uključuju sin Milan i kćerka Jelena, oboje su završili Elektronski fakultet i čekaju posao. Ali, kada krenemo punim kapacitetom (osam do deset tona godišnje), nećemo moći sve sami, pa ćemo morati da angažujemo radnu snagu, najavljuje Slađana Kirov.

Kako kaže, planirali su da punim kapacitetom krenu ove godine, ali je ponestalo para da se sve završi. Donedavno su koristili agregat, a onda su uveli struju, za šta su morali da uzmu kredit, jer je objekat izvan sela, pa je puno koštalo. Sledeća krupna stavka biće uvođenje grejanja, a od većih izdataka pominje i micelijum koji je dosta skup. Slađana nam je ispričala šta može da se dogodi kada se ne koristi adekvatno grejanje.

– Prošle godine ušli smo hrabro u posao. Zasejali smo šest tona kompasta i to je trebalo da rodi jednu i po do dve tone pečuraka. Radili smo „muški“, cela porodica je bila tamo. Od očekivanog roda trebalo je da vratimo kredite i da nešto ostane. Međutim, za grejanje smo koristili neke naprave na gas koje troše kiseonik, a oslobađaju ugljen-dioksid. Za šest minuta zagreju celu halu, ali su nam pečurke ostale bez kiseonika. Jednu količinu preneli smo u Niš da spasimo bar nešto. Nije sve propalo, ali je izostala očekivana zarada, jada se Slađana.

Dodaje da od šitake može lepo da se zaradi, jer je cena odlična – 700 dinara za kilogram sveže, dok je osušena deset puta skuplja – 7.000 dinara. Kaže da ih neki momci s lakoćom prodaju van Niša, svakako po većoj ceni, jer i oni zarađuju. U Nišu se šitaka prodaje na pijacama i u prodavnicama zdrave hrane. Seme se nabavlja od uvoznika, uglavnom iz Mađarske, a sada je Slađana izvesnu količinu kupila u Francuskoj. Zasejala ga je prvi put i s nestrpljenjem iščekuje rod, da vidi kakve će biti pečurke, kako će da izgledaju, kako obrastaju, da li ih napadaju neke bolesti. I u ovoj proizvodnji eksperimenti predstavljaju izazov.

Milan Momčilović

Stalno u kreditima

Slađana i Kiril su do sada uložili oko 30.000 evra i još nisu završili sve. Na početku su imali nešto para, onda je Kiril dobio otpremninu, prošle godine su prodali neku imovinu za 15.000 evra, ali sve to nije dovoljno. Prve tri godine koristili su dva uporedna kredita od banaka, a nedavno su ponovo podigli kredit, kako bi uveli struju u novoizgrađeni objekat u Aleksandrovu.

– Stalno smo u kreditima. Mogla sam da podignem kredit kod Fonda za razvoj koji je dosta povoljan, ali su cifre velike – petnaest do osamnaest hiljada evra. Nama u ovom trenutku i nije toliko potreban, jer smo sami izgurali. Znam da 85 posto ljudi ne može da vrati te kredite, bez obzira na to što su povoljni, sa jednom godinom grejs perioda i godišnjom kamatom od samo jedan posto. Mnogi kažu, da je kredit Fonda povoljan. Ali, kredit je kredit, pogotovu ako je veliki, onda je velika i rata. Zato smo mi uvek uzimali male kredite, tako da, ako dođe stani-pani, možemo da ih vratimo iz nekih drugih sredstava, kaže Slađana.

Nemački Help i danski Ledib zajedno

Nedavno je u Kući klastera u Nišu potpisan memorandum o partnerskoj saradnji između nemačke organizacije Help i danskog programa Ledib. Na svečanost je bila pozvana i Slađana kao korisnik pomoći Helpa.

– Help daje pomoć početnicima u opremi u vrednosti od 2.000 evra, s tim što se 400 evra vraća na sam dan potpisivanja ugovora, tako da pomoć, ustvari, iznosi 1.600 evra. Konkretno, ja sam dobila police. To funkcioniše odlično, jer svakom početniku to mnogo znači. Čovek dođe do određene tačke i ne može dalje. Potrebno mu je malo para koje mu mnogo znače, a za neku donatorsku organizaciju to nije ništa. Prema nekim podacima, 95 posto ljudi koji su dobili pomoć od Helpa, nastavljaju da rade i to dosta uspešno. To je ustvari prava pomoć. Ne znam kakva će da bude saradnja između Helpa i Lediba, ali se nadam da će opet da proistekne neka donatorska organizacija. Kada sam pitala da li će da daju novac, uputili su me na banke koje daju „vrlo povoljne kredite“, ističe Slađana.

Kako je istaknuto, saradnja ova dva programa kroz međuprogramsko umrežavanje klijenata, partnersko kandidovanje i učešće na realizaciji projekata, zajednička organizacija događaja od značaja za projektne aktivnosti programa i druge aktivnosti na poboljšanju poslovne klime MSP i preduzetnika, doprineće razvoju i unapređenju poslovnog okruženja u Niškom regionu.

Albanac hoće da kupi sve

Na poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu Slađana je upoznala jednog Albanca iz Tirane koji je takođe imao svoj štand. On je zainteresovan da otkupi celokupnu proizvodnju šitaka i to mariniranih. On poznaje ove krajeve, otkupljuje zimnicu, uglavnom „kiseli program“ od proizvođača u Srbiji i Makedoniji. I sam proizvodi šampinjone koje izvozi u Italiju.

Prošle godine, Slađani su se javili Italijani koji su hteli da uvoze šitake, ali ona nije mogla da prihvati taj posao, jer u pogonu još nije imala struju, odnosno, nije imala uslove za veću proizvodnju. Sada kada je uvedena struja, može da porazmisli i o toj ponudi.