Poštenim nalazačima ni po zakonu ne sledi nagrada

PinterestFacebookTwitterShare

Kruševljanka Marina Moračanin koja je, zato što je pronašla i vratila 200.000 evra, od vlasnika dobila samo hiljadu dinara, prema slovu zakona nije morala da dobije – ništa. Čuveni princip da nalazaču sledi 10 odsto u našem zakonodavstvu odavno ne važi. A da je kojim slučajem odlučila da zadrži novac, Marina je mogla da bude kažnjena i sa – godinu dana zatvora, pišu Novosti.

Većina poštenih nalazača koji su u poslednje vreme vraćali često velike sume novca morala je da se zadovolji – pohvalama u javnosti. Vlasnici pronađenog novca po pravilu nisu bili darežljivi. Advokat Svetozar Vujačić kaže da vlasnike izgubljenog novca ili dragocenosti, koji ne osećaju moralnu odgovornost da časte one koji im ih vrate, na to ni zakon ne obavezuje.
“Do 1987. godine važio je propis da nalazaču sleduje 10 odsto vrednosti izgubljenog predmeta,” objašnjava Vujačić. “To je bilo lako kada je reč o novcu, ali je bilo malo komplikovanije kada treba proceniti vrednost, na primer, izgubljenog sata. Bilo je, doduše retko, i slučajeva da nalazač koji je ostao bez nagrade tuži vlasnika i traži procenat koji mu garantuje zakon. Danas, međutim, ne postoji takav propis.”
 
Zakon, ipak, jasno propisuje koje su dužnosti nalazača. Svako ko nađe izgubljenu “pokretnu stvar” dužan je da je vrati vlasniku ili da obavesti policiju. U suprotnom preti mu kazna za krivično delo utaje, što znači da bi mogao da odleži iza rešetaka i čitavih godinu dana. Istina, još nije zabeleženo da je neko pronađen i osuđen zato što nije vratio tuđe pare.

“Praksa pokazuje da većina nalazača vraća novac zato što je bilo svedoka da su ga pronašli,” kaže Vujačić. “To naravno ne znači da nema poštenih i primera vrednih postupaka kao što je ovaj devojke iz Kruševca.”

Kada ne može da utvrdi čiji je izgubljeni novac, nalazač mora da pozove policiju koja će pokušati da pronađe vlasnika. Ako i potraga policije ostane bez uspeha, novac završava u državnom budžetu.