Rast i razvoj kompanija u kriznim godinama: Ko preživi, taj se širi

PinterestFacebookTwitterShare

Uprkos veoma niskim cenama ovdašnjih biznisa, koje se mogu porediti samo sa ranim počecima privatizacije, izostala su veća pregrupisavanja i kupoprodaje domaćih kompanija. Iako bi potencijalni strani investitori mogli preuzeti skoro svaku ovdašnju firmu, teški uslovi poslovanja na međunarodnom tržištu i strah od ulaženja na rizičan teren obeshrabrili su sve interesente. IM Matijević, Invej i KappaStar Limited iskoristili su priliku da konsoliduju vlasništvo.
 
Piše: Nenad Gujaničić
 
Foto: www.reuters.com

 
Dva osnovna vida unapređenja poslovnih rezultata nekog privrednog subjekta jesu posledica ili internog (organskog) rasta ili, pak, poboljšanja ključnih fundamenata putem preuzimanja do tad nezavisnih kompanija. Domaća preduzeća u proteklih nekoliko godina gotovo su u potpunosti zanemarila oba aspekta unapređenja poslovnih rezultata, te su se samo retke privredne jedinke usudile da nastave ili otpočnu veći investicioni ciklus odnosno potraže rast preuzimanjem biznisa konkurencije.
 
Ulaganja u nuždi…
 
Nepripremljenost većine preduzeća za najteže godine od početka tranzicije glavni je razlog smanjenog investiranja. Usmerenje banaka na državu kao na ključnog klijenta, a ne na preduzeća, dodatno je otežalo pronalaženje slobodnih sredstava za investiranje.
 
Nije teško nabrojati veće investicione zahvate koje su preuzele domaće kompanije u proteklom periodu – s obzirom da su bili veoma retki i da su njihovi nosioci mahom bili veća i ovdašnjoj javnosti poznatija preduzeća. Kompanije u državnom vlasništvu (najčešće javna preduzeća) svoje poslovanje su gotovo u potpunosti posvetili obavljanju socijalne funkcije, dok su investicioni projekti isključivo sprovođeni na onim mestima gde je to bila puka neminovnost. Tako su uspešno sprovedeni remonti na delovima Termoelektrane „Kostolac“ i pojedinim vitalnim tačkama sistema Elektroprivrede Srbije, dok bi se pod istinske razvojne projekte mogli podvesti tek najavljeni projekti sa kineskim investitorima u vezi sa izgradnjom bloka 3 Termoelektrane „Nikola Tesla“. Najveća državna farmaceutska kompanija Galenika protekle godine je otvorila pogon za čvrste farmaceutske preparate, ali je potonji neslavni bilans uspeha ove firme u potpunosti bacio u senku sprovedeno ulaganje. Jedna od najvećih kompanija pod kontrolom države, Telekom Srbija, je pred opcijom tenderske prodaje zanemarila sve veće investicije, dok su se drugi giganti, poput Srbijagasa, u javnosti više pojavljivali kao nosioci preuzimanja propalih kompanija konverzijom potraživanja nego kao kreatori većih investicionih projekata.
 
Veće privatne kompanije, pak, uglavnom su se orijentisale na održanje postojeće tržišne pozicije dok su se samo neke od njih upustile u sprovođenje značajnijih investicionih odluka. Svakako na prvom mestu je Naftna industrija Srbije koja je otpočela investicioni ciklus veći od pola milijarde evra, uključujući modernizaciju Rafinerije u Pančevu, istraživanje novih nalazišta i unapređenje postojećih i izgradnju novih maloprodajnih objekata. Ova velika ulaganja su delimično posledica ugovorenih obaveza ove kompanije prilikom privatizacije NIS-a ali, pre svega, plod nastojanja većinskog vlasnika da što je pre moguće  popravi konkurentsku prednost NIS-a i učvrsti lidersku poziciju. Ostali veći privatni sistemi svoje razvojne planove sprovodili su u zavisnosti od raspoloživih izvora finansiranja, tj. nivoa zaduženosti kumuliranog u predkriznom periodu. Tako su značajna sredstva u razvoj poslovanja plasirali IM Matijević, MK grupa koja je sopstveni biznis u velikoj meri prelila i na tržište Ukrajine, te Victoria Group, koja je najavila u narednih 18 meseci investicioni program vredan 100 miliona evra koji bi kao posledicu, u narednih nekoliko godina trebalo da donese prihod od milijardu evra. Veliki investicioni ciklus najavio je i najveći domaći holding Delta, nakon izlaska iz većeg dela trgovačkog biznisa, ali su se planovi ove kompanije u oblasti poljoprivrede za sada sveli na nekoliko manjih projekata.
 
… a preuzimanja na kašičicu
 
Uprkos veoma niskim cenama ovdašnjih biznisa, koje se mogu porediti samo sa ranim početkom privatizacije društvenih preduzeća, izostala su veća pregrupisavanja i kupoprodaje domaćih kompanija. Jedan od osnovnih razloga jeste oskudica kapitala, kako na globalnom tako i na lokalnom nivou, ali i visoka kreditna opterećenost ovdašnjih kapitalista što je ključna razlika, sa njihove tačke gledišta, u odnosu na početak prve dekade ovog veka. Činjenica da bi potencijalni investitori mogli preuzeti manje-više svaku ovdašnju kompaniju nije privukla ni više inostranog kapitala – što zbog teških uslova poslovanja na međunarodnom tržištu, a što zbog njihovog zaobilaženja tržišta sa povećanim stepenom rizika.
 
Nizak nivo tržišne vrednosti akcija na Beogradskoj berzi nije doveo do većeg broja preuzimanja tokom 2010. i tekuće godine, a samo je delimično tome doprinela činjenica da mnogi od ovdašnjih biznisa imaju konsolidovano vlasništvo, te se ključevi prodaje nalaze u rukama jedne osobe. Svakako najveće preuzimanje sprovedeno u proteklom periodu jeste ulazak belgijske Delhaize grupe u najveći domaći trgovinski lanac Maxi, dok su prilično dugo trajanje ovog procesa iskoristili i najveći konkurenti ove kompanije, Mercator i Idea, neorganskim rastom preko nekolicine manjih trgovinskih lanaca i maloprodajnih objekata.
 
Prodaja slovenačke Droge Kolinske, usled finansijskih teškoća njenog većinskog vlasnika, posledično je dovela i do promene vlasništva i u domaćim zavisnim preduzećima ovog sistema. Tako je upravljač Štarka, Grand kafe i Palanačkog kiseljaka postala hrvatska Atlantic grupa, sada već holding, sa prihodom većim od pola milijarde evra. Veća preuzimanja u proteklih godinu-dve  bila bi ovim kratkim spiskom zaključena. Menadžment kompanija Salford najavila je prodaju svih svojih preduzeća do kraja 2012. godine (Bambi, Imlek, Subotička mlekara i Knjaz Miloš) pa je tekuća godina u većoj meri protekla u licitiranju skorom prodajom, pre svega Imleka i Bambija.
 
Kada je u pitanju međunarodna ekspanzija ovdašnjih kompanija, svakako je redak svetli primer bačkopalanački, Nektar koji je kupovinom slovenačkog Fructala ušao na tržište Evropske unije i dobio potencijalnu priliku za osvajanje liderske pozicije u svojoj branši u regionu.
 
Ostali domaći kapitalisti nisu se previše upuštali u rizik širenja poslovnog područja ni kupovinom preduzeća na domaćem tržištu, pa su retki izuzeci bili stavljanje pod kontrolu Alfa plama od strane Alco grupe ili, pak, preuzimanje novosadskog Bazara od IM Matijević. Zemunski Silbo je preuzeo Paraćinku, posle dužeg tavorenja ovog malog domaćeg konditora. Na ovakvu odluku zemunska kompanija se odlučila posle prodaje Mlekare Kragujevac nemačkom Meggle-u.
 
Premda se domaći kapitalisti nisu u većoj meri usudili da uđu u komšijsko dvorište, nije izostala dalja konsolidacija vlasništva u kompanijama kojima upravljaju i samim tim ih i najbolje poznaju. Tako je jedna od najlikvidnijih domaćih grupacija, IM Matijević, pokušala krajnju konsolidaciju u gotovo svim preduzećima kojima upravlja, a u nekoliko slučajeva su u potpunosti istisnuti manjinski akcionari. Veća preuzimanja sproveo je i zemunski Invej koji je vlasništvo u uljari Vital povećao na 68,5 odsto, dok ga u kruševačkom Rubinu deli samo korak od pozicije jedinog akcionara.
 
I holding Kappa Star Limited je sproveo preuzimanje preostalih akcija u svim kompanijama kojima upravlja, izuzimajući konditora Jaffa. Ipak, najveći vlasničku konsolidaciju po iznosu utrošenih sredstva i tržišnoj kapitalizaciji kompanije sproveo je grčki ogranak multinacionalke Coca-Cola, koji je posle dužeg nadmudrivanja sa mahom internim akcionarima uspeo da postane jedini vlasnik zemunske punionice kojom upravlja. Svakako, ova konsolidacija vlasništva najveća je samo ako se napravi izuzetak sa slučajem NIS-a s obzirom da je većinski vlasnik ove kompanije, Gazprom Neft, uputio ponudu za preuzimanje manjinskim akcionarima u sklopu ugovorene obaveze ove kompanije prilikom kupovine 51 odsto akcija od strane države.