Intervju: dr Boško Živković, NBS

PinterestFacebookTwitterShare

Smanjenje obavezne rezerve banaka donelo bi koristi samo finansijskom sektoru, a privreda bi ostala kratkih rukava. Banke i sada imaju relativno dosta para koje uglavnom usmeravaju u trezorske zapise, repo operacije i ka stanovništvu

Srbija ponovo ulazi u još jednu tešku godinu. Drugi talas krize smanjuje konjunkturu u Americi i Evropi. To će se, a pogotovu dešavanja u evrozoni, neminovno odraziti i na domaću privredu jer se šanse za izvoz iz Srbije bitno smanjuju. Recesija će se produbiti i već se registruju prvi znaci veoma snažnog uticaja na nekoliko sektora. Smanjuje se izvoz metala kao i uvoz opreme. Na domaćoj sceni je takođe nekoliko nepovoljnih okolnosti. Imaćemo izbore i tu će se pojaviti jedna vrsta igre sa negativnim rezultatom. Opet će biti masovnih zahteva za povećanje plata, štrajkova i nadmetanja sindikata u tome ko će više da traži. Verovatno će štrajkovati i zaposleni u javnom sektoru, iako su njihove plate mnogo veće nego u privredi – upozorava u intervjuu za Ekonometar dr Boško Živković, profesor na beogradskom Ekonomskom fakultetu i predsednik Saveta guvernera Narodne banke Srbije.

On takođe naglašava da država na svojim računima ima dovoljno para i da ne treba da se dodatno zadužuje, ali da postoji veliki rizik kako će država vraćati novac po osnovu restitucije, pri ovako već visokom javnom dugu:

– Problem su rizici. Jedan od najvećih rizika tiče se restitucije. Pitanje je, naime, koliko će tokom rešavanja ovog problema narasti javni dug. Jer, jedan od vidova restitucije biće i obveznice koje ulaze u javni dug. A za Srbiju je previše opasno da se javni dug približi mastrihtskoj granici koja je postavljena na 60 odsto učešća javnog duga u BDP-u – ističe dr Živković.

* Iako se iz NBS često može čuti da inflacija usporava i da se kurs dinara stabilizovao, što bi značilo da je u tom delu dobro odrađen posao, nije malo onih koji kažu da imamo hroničnu nestabilnost. Šta Vi kažete?

– Druga polovina ove godine potvrdila je da su predviđanja Narodne banke Srbije o usporavanju inflacije tačna. Pokazalo se da je glavni uzročnik njenog ubrzanja, koje se dogodilo u prvoj polovini godine, a to su bile cene hrane, prestao da deluje. Pošto se zna kako su se kretale cene hrane u svetu i kako su uticale i na naše domaće, mislim da će ta vrsta zavisnosti naše makroekonomske stabilnosti od dešavanja u okruženju biti održana i u narednim godinama. U suštini, imamo dva problema koji mogu uticati na našu stabilnost. Prvi su tokovi kapitala i ako oni budu dramatično poremećeni, onda će taj poremećaj biti prenet i na naše unutrašnje odnose. Drugi je naš stari problem, dvovalutni sistem, koji takođe bitno utiče na stabilnost. Kad je reč o kratkoročnim predviđanjima makroekonomske stabilnosti, mislim da nema nekih većih rizika da se ona bitnije naruši. Veliki problem jeste usporavanje privredne aktivnosti u okruženju, što se prenosi i na naše unutrašnje prilike. Već imamo snažan pad proizvodnje baš u delatnostima koje su okrenute izvozu. Karakterističan primer je proizvodnja nekih osnovnih metala, a to su pre svega čelik i obojeni metali. Ovi proizvodi su u vreme kad je u okruženju išlo dobro vukli izvoz i uvećavali opštu stopu rasta. Sada je usporavaju.

* Kad je reč o ovoj godini, može li se sa izvesnošću reći da će inflacija biti jednocifrena?

– Definitivno, da. To se može prilično pouzdano predvideti. Ona će biti ispod 10 odsto, ali verovatno neće ući u onaj koridor koji je definisala Narodna banka. To što će biti jednocifrena može se oceniti kao relativno dobar ishod u našim sadašnjim okolnostima.

* Mada inflacija usporava, nije sporno da je ona godinama vrlo visoka. Kakve su Vaše procene, kada će inflacija početi brže da se smanjuje i dođe do stopa koje imaju zemlje EU?

– Mislim da će relativno visoka inflacija biti neka realnost za Srbiju i narednih nekoliko godina pa se teško možemo približiti stopi od dva do dva i po odsto, kakvu imaju razvijene zemlje EU. Uzroke nije teško dokučiti, to su snažni strukturni uzročnici inflacije, koji se ne mogu u kratkom roku otkloniti, i bitno izmeniti osobine našeg realnog sektora. Zbog toga je svođenje inflacije na niske stope u kratkom roku teško izvodljivo.

* Šta su osnovni preduslovi da u nekim narednim godinama ona padne na četiri ili pet odsto?

– Ako govorite o padu na taj nivo, on je moguć u nekoj od narednih godina. Podsetiću vas da smo već imali takve stope inflacije. Ako prilivi i odlivi kapitala ostanu u ravnoteži a budžetska potrošnja u predviđenim granicama, onda se može očekivati da inflacija padne na te stope. Ja govorim o tome da su zasad nedostižne stope od dva do dva i po odsto.

* Kad je reč o kursu dinara ponovo se čuju predlozi za njegovo fiksiranje. Iako je većina ekonomista za fleksibilan kurs, privrednici kao da prizivaju njegovo fiksiranje. Kako to tumačite?

– Imate, grubo rečeno, dve vrste privrednika. Oni koji zarađuju na neto izvozu ne govore o fiksnom kursu, već o njegovom predvidivom kretanju. Privrednici koji zarađuju na uvozu traže fiksni kurs koji bi neizbežno, u uslovima relativno visoke inflacije, u jednom trenutku postao precenjen. Zbog toga bi za njih bila jeftina uvozna roba. Posledica toga bilo bi produbljavanje neravnoteže spoljnotrgovinskog bilansa koja se ne bi mogla zatvoriti. Zato i kažem da je u toj interpretaciji ideja o fiksnom kursu na neki duži rok zapravo lobistička ideja koja favorizuje jedan interesni blok. I zbog toga ona i ne zaslužuje ozbiljnu i logičnu diskusiju.

* Kad smo već kod kursa, kakav je Vaš komentar predloga da se kao zvanična valuta uvede evro?

– Ako je uopšte mogla da se realizuje, ta ideja je imala smisla 2000. ili 2001. godine. Danas ona nema smisla jer se ne može uraditi legalno, bez određenih procedura Evropske centralne banke i Evropske komisije, zato što težimo ulasku u EU. Besmisleno je da kršimo pravila. Inače, nesporno je da bi to donelo čitav niz prednosti. Neke ključne stvari koje izazivaju nevolje ostale bi iza nas, poput recimo odnosa evro – dinar. Poznato je da je Srbija duboko evroizovana, gotovo svi budžeti, i naši lični i države i preduzeća, faktički se izražavaju u evrima. I to je činjenica koja se neće promeniti. To je razlog zbog koga bi imalo smisla uvoditi evro, ali ponavljam – to sada ne bi bilo legalno i to ne bi rešilo sve probleme. Imamo legalno evroizovane privrede kao što je privreda Crne Gore, ali i tamo se pokazalo da to ne leči sve probleme. Realan sektor je faktički devastiran i jedino dobro funkcionišu finansijski sektor i turizam.

* I povodom predloga da se smanji obavezna rezerva banaka imamo oprečna mišljenja. Mada NBS ne želi time da podstiče finansiranje koje stvara valutne rizike, na nju se vrši pritisak da popusti i po tom osnovu upumpa sredstva u privredu. Šta je tu problem?

– Podsetiću najpre da smo 2001. krenuli sa obaveznim rezervama od 50 posto, pa je onda taj sistem menjan i u jednom času su, da bi se izbeglo to vrlo restriktivno delovanje, uvedena određena oslobađanja u zavisnosti od vrste plasmana. Tada su, recimo, plasmani za hipotekarne stambene kredite faktički bili izuzeti. I danas su te obavezne rezerve relativno visoke i efektivna stopa je negde između 22 i 23 odsto. Udžbenički gledano, elementarna logika kaže – ako smanjite obaveznu rezervu, uvećava se potencijal banke da nudi kredite i tu se onda neizbežno spominje privreda. Moje je pitanje: da li nešto obavezuje banke da to učine i da li se to regularno događalo do sada kada je stopa ovih rezervi polako spuštana sa 50 na sadašnjih oko 23 odsto? Zamislimo da uniformno smanjimo sadašnju stopu za recimo 10 procentnih poena i da ona bude 12 ili 13 odsto. Šta se dešava sa tim parama? Zagovornici ove ideje kažu da će se ona usmeriti u privredu. Ja sumnjam u to, zato što banke i danas imaju relativno velike količine para. Taj novac se plasira u trezorske zapise, u repo transakcije i, uz vrlo agresivnu ponudu, ka sektoru stanovništva. Rast kredita usmerenih ka realnom sektoru je vrlo mali. To je, imajući u vidu globalno stanje u bankarstvu, očekivana pojava. Bojim se da bi inercija koju sada imamo bila nastavljena i da bi se oslobođeni novac i dalje usmeravao na repo i trezorske hartije, s tim što bi ovoga puta deo otišao i za kupovinu deviza.

* Hoćete da kažete da bi privreda ostala kratkih rukava?

– Upravo to, a to bi bio nepoželjan ishod smanjenja obavezne rezerve. Da je to realistična pretpostavka pokazuju i iskustva iz sveta. Dve najveće centralne banke: američka i evropska centralna banka su na krizu reagovale povećanom i vrlo liberalizovanom ponudom novca. Ogroman deo tog novca je otišao u spekulativne operacije sa zlatom i na pokrivanje gubitaka koji su nastali u prethodnom periodu. Zato nisam siguran da bi to vodilo željenom ishodu. Kad sve saberete, mislim da bi to donelo koristi finansijskom sektoru, a realni sektor bi i dalje bio u velikom problemu.

* Neki bankari, poput Zorana Petrovića, zamenika predsednika IO Rajfajzen banke, predlažu neko srednje rešenje – da NBS bankama plaća kamatu na sredstva obavezne rezerve, što bi moglo da utiče i na smanjenje cene kredita i omogućilo da se više bankarskog novca slije u privredu. Šta mislite o tome?

– Tu se postavlja pitanje zašto banke do sada nisu ozbiljnije radile na smanjivanju kamatne marže koja je među najvećim u Evropi. I ona je glavni uzročnik što su naše kamatne stope ekstremno visoke. Naravno, tu je jedan od uzročnika i visoka stopa obavezne rezerve. Ali ima tu i još jedan ozbiljan problem. Pogledajte koliko je tokom protekle decenije u bankarstvu odobreno problematičnih, odnosno nenaplativih kredita. Imate kredite date firmama čija kredibilnost nije bila dokaziva. Teško je bilo dokazati i ranije i sada da su neka velika preduzeća koja danas ne vraćaju kredite ikada bila solidni zajmoprimci. A tamo su otišle velike pare, kao i u poslove sa nekretninama. Pogledajte koliko samo u Novom Beogradu ima izgrađenog poslovnog prostora koji se ne koristi. Ja, iskreno govoreći, nisam očekivao da će se tako visoke količine kredita koncentrisati u tako sumnjive plasmane.

*Da se vratimo na sam predlog, mislite li da to nije pravo rešenje?

– To značajnije ne bi promenilo sadašnju situaciju a, s druge strane, postoji i jedno jako ograničenje. Centralna banka mora da održava svoj bilans u ravnoteži. Kako? Kao i svaka druga banka. Ona ima neke svoje prihode po različitim osnovama gde ulaze i oni od deviznih rezervi, koji su, zbog niskih kamatnih stopa u svetu, relativno mali. I ona bi iz tih prihoda trebalo da plaća povećane kamatne stope na obavezne rezerve. Ako bi se tu napravila neravnoteža, bilans centralne banke bi bio havarisan i ona bi otišla u gubitak. Pritom i dalje važi onaj već pominjan skup argumenata koji potkrepljuje moju sumnju da bi poslovne banke povećale plasmane u privredu.

* Gde je onda rešenje, budući da se iz privrede stalno čuje da teško dolaze do kredita i da su oni skupi?

– Neki nemaju dovoljno kredita, a neki su ih uzeli previše. Često su najglasniji upravo privrednici iz preduzeća koja su uzela previše kredita. A i inače imamo problem sa jednom velikom grupacijom firmi koje su prezadužene. Taj se problem teško može rešiti odobravanjem novih kredita i to je prosto zabluda. Moraju se tražiti drugačije strategije za rešavanje ovog problema. Ono što je produktivan princip u celoj ovoj priči jeste ne samo ponuda kredita nego i njihova cena. Imamo visoke kamatne stope.

* Može li se očekivati smanjenje kamata?

– Mislim da može. Tu imamo neke prve optimističke signale. Prva grupa signala dolazi iz pasive bankarskog sektora. Može se primetiti da ove godine nema one hazardne pojave takmičenja banaka da daju što veće pasivne kamate. To je signal da se kamate na depozite svih vrsta, koje su ekstremno visoke, postepeno normalizuju. Polako se i struktura kamatnih stopa razvija u pravcu koji je, uslovno rečeno, normalan. Vrlo je važno da se postepeno smanjuju i kamatne stope na kredite. Jer, ako bi se smanjila cena kredita, on bi bio nešto dostupniji. Moja je ideja da umesto jednokratnog, brzog i rizičnog smanjivanja obaveznih rezervi, treba razvijati ovaj već inicirani trend smanjivanja kamatnih stopa, i aktivnih i pasivnih. To treba da urade banke, a centralna banka treba da podrži ove procese.

* Veliki javni dug je trenutno jedan od velikih problema, Ovoj vladi se zamera što je u vreme svog mandata javni dug uvećala za oko pet milijardi evra i ocenjuje da dalje zaduživanje nije preporučljivo. Kako vidite ovaj problem?

– Donet je u osnovi dobar Zakon o fiskalnoj odgovornosti i ta granica od 45 odsto učešća javnog duga u BDP je oštra, ali mislim da bi revizija tih pravila bila katastrofa. Eventualne izmene tog zakona, koji gotovo da nije ni zaživeo, ugrozila bi kredibilnost države i parlamenta, kao i kreditni rejting zemlje. Ne treba se meriti sa drugima i polaziti od toga da je u Grčkoj, Velikoj Britaniji, Irskoj i Portugalu, taj količnik mnogo veći nego u Srbiji, koja je mnogo ranjivija zemlja. Kod nas problem može nastati na mnogo nižim nivoima odnosa javni dug – BDP.

Nas čeka nekoliko velikih rizika kao što je problem restitucije. Šta ako prekomerni rast javnog duga unutar rešenja problema restitucije dovede do povećanja tog učešća?! Pošto je naredna godina izborna, rizici postoje i po tom osnovu. A po mastrihtskom sporazumu, maksimalna vrednost javnog duga može biti 60 odsto BDP-a. Ako mi naguramo do toga, onda se verovatnoća razvijanja krize javnog duga značajno uvećava. Ne treba zaboraviti da smo mi imali krize javnog duga i da smo imali faktičku insolventnost države! Zato se ja sa tom vrstom vatre ne bih igrao, čak ni u naznakama. Jer, to ostavlja sumnju da su se zakonodavci možda šalili kada su definisali Zakon o fiskalnoj odgovornosti – upozorio je prof. dr Boško Živković u razgovoru za Ekonometar.

K. Sekulić