Holanđani koji u Srbiji prave brodove

PinterestFacebookTwitterShare

Došli su u Srbiju zbog subvencija holandske Vlade, a ostali jer odlično posluju – to je osvežavajuće iskrena priča Vinsenta Bekera, vlasnika holandske kompanije “Vahali“, koji po pola godine živi u dve tako različite zemlje. “Vahali” se bavi brodogradnjom, granom koja je nekada bila ponos Jugoslavije a koja je danas gotovo zamrla na ovim prostorima. Njihovi brodovi odlaze sa nekadašnjeg beogradskog brodogradilišta „Tito“ na doradu u Holandiju a onda zaplove njenim kanalima ili evropskim rekama. Beker za magazin Biznis i finansije priča o poslovanju u Srbiji, o birokratskim zavrzlamama, o razlici u mentalitetima dva naroda i kako se previše dobro adaptirao na ovdašnju – kuhinju.
 
Piše: Milica Milovanović
 
Zašto ste odabrali baš Srbiju za investiranje u brodogradnju?
 
Naš prvi posao u Srbiji bio je izgradnja tankera u brodogradilištu “Sava” u Mačvanskoj Mitrovici do 2003. godine. Dolazak u Beograd dve godine kasnije  povezan je sa subvencijom koju je holandska Vlada ponudila za otvaranje pogona za preradu metala u Srbiji. Radilo se o projektu vrednom 400 hiljada evra, koji je naša partnerska kompanija IHC Metalix prepustila nama. Prešli smo u glavni grad i – ostali. Subvencije nam potom nisu bile ni potrebne zato što smo ubrzo obezbedili dovoljno posla. Nadam se da više nikada neću morati da tražim finansijsku podršku bilo koje vlade, zato što je količina administracije, papira, formulara, dozvola – ogromna!
 
Kada se kaže birokratija, obično se pre misli na Srbiju nego na Holandiju.
 
Birokratija u Srbiji bila je svakako podnošljivija u tim prvim danima, kada se pravila i nisu baš iskristalisala i kada su, na primer, propisi o bezbednosti i zaštiti na radu postojali ali ih je malo ko proveravao na terenu. Sa druge strane, mi smo čitav posao organizovali po holandskim standardima bezbednosti i zaštite, kao i prema uputstvima naših partnera iz IHC Metalix tako da nismo imali problema da sprovedemo i srpske zakone, ali svakako primećujem da se danas takve kontrole sprovode često i detaljno a u našoj kompaniji, pošto poslujemo u Beogradu, reklo bi se da smo na dohvat ruke svim kontrolama  (smeh). Šteta je što nismo toliko vidljivi gradskim i republičkim vlastima, koje upućuju tolike reči podrške stranim investitorima. Na delu bi se reklo da te podrške nema zato što niko od njih, uprkos pozivima, nije obišao brodogradilište.
 
Kako posluje brodogradilište u Beogradu?
 
Za sada smo zadovoljni. Izgradili smo trupove za 50 brodova-bagera, zatim za 5 tankera, 3 broda kontejnera za unutrašnju i jedan za morsku plovidbu i 6 rečnih putničkih brodova. Imamo ukupno 190 zaposlenih i za sada uspevamo da pronađemo kvalifikovane radnike ali u Srbiji, kao i u Holandiji, sve manje mladih želi da radi u brodogradnji, što je velika šteta. Za jednu firmu je izuzetno važno, makar i zbog dobre atmosfere na poslu, da u njoj rade različite generacije i da stariji svoje iskustvo prenose mladima. Da biste ušli u brodogradnju ne trebaju vam neke posebne kvalifikacije – dovoljan je pozitivan stav i određena spretnost sa alatom, a sve ostalo nauči se kroz rad. Bojim se, međutim, da će i ovde za deset godina biti kao i u Holandiji – stari majstori neće imati kome da prenesu svoje znanje. Radnici su, dakle, iz Srbije ali zato i dalje najvažniju sirovinu, čelik za borodogradnju, nabavljamo iz Makedonije pošto ga smederevski US Steel ne proizvodi. Srećom, dolaskom zapadnoevropskih kompanija koje premeštaju svoju proizvodnju u Srbiju uspevamo da neke druge potrebe zadovoljimo i na ovdašnjem tržištu. Nedavno smo, na primer, u naše plovilo ugradili prozore, klizna vrata i elemente od nerđajućeg čelika koje smo kupili od firmi iz Srbije. Danas nekih 40 odsto radova možemo da završimo u  Beogradu da bi zatim plovilo poslali u Holandiju na završne radove. Cilj nam je da u Srbiji za otprilike tri godine budemo u mogućnosti da stopostotno izgradimo plovilo kategorije do 3 zvezdice.
 
Kako izlazite na kraj sa krizom?
 
Tako što je ne osećamo (smeh). Naše tržište je tržište luksuza a na klijente koji naručuju plovila kriza ne utiče u tolikoj meri. Mi smo se preorijentisali na veća plovila iako i dalje radimo brodove-bagere. Ni tržište brodova-bagera nije toliko pogođeno krizom zato što se oni koriste za čišćenje kanala i luka a upotrebu finansira država ili velike naftne kompanije. Zato, u tom smislu, kriza ne predstavlja problem – čak može biti i prednost jer u doba krize cena nafte raste pa je trošak za upotrebu takvih brodova za njih relativno nizak. Mi smo se ipak sa kargo brodova preorijentisali na izgradnju putničkih plovila, koje sada isključivo pravimo i čije tržište takođe nije ugroženo. To su brodovi na kojima mahom stariji ljudi, imućni penzioneri obilaze Evropu, tako da su to klijenti koji ne osećaju krizu. Imamo sreće što smo igrači na tržištu luksuza, ali smo zato izloženi većoj konkurenciji pa je sada naš osnovni zadatak da ubedimo potencijalne naručioce da smo baš mi najbolji.
 

 
Posećuju li naručioci brodova Srbiju?
 
Ne samo da dolaze, nego ponekad ne možemo da ih ubedimo da je vreme da krenu kući (smeh). To je deo našeg posla, sa klijentima u Holandiji ugovorimo detalje a onda oni dođu da provere kako plovilo napreduje. Ali ne stignu da vide kakva je zaista situacija u Srbiji. Oni slete na aerodrom, odmah se smeste u hotelski apartman, dođu u brodogradilište a zatim svi zajedno odemo na večeru pored reke, uživamo, družimo se i ubrzo odlaze. Svidi im se ovdašnja atmosfera a i lepo vreme, ali ne stižu da zaista upoznaju zemlju.
 
Ali ste Vi i te kako upoznali domaće prilike – kako ocenjujete poslovni ambijent?
 
Mi smo ovde zbog kvalifikovane radne snage i dobre lokacije pa smo sa te strane zadovoljni. Moram ipak priznati da me neke stvari, uglavnom birokratske prirode, potpuno zbunjuju. Nije mi jasno čemu služe one nalepnice za zdravstvene knjižice? Ili, zašto sam morao da čekam četiri sata u sudu zbog overe nekog dokumenta? Problem nam je da pronađemo knjigovođe koje umeju da rade po evropskim standardima. Takođe mi je strana ta nefleksibilnost – svako može da mi objasni zašto nešto ne može da se uradi ali ima poteškoće da mi kaže kako da nešto što nam treba ili što želimo može da se uradi prema važećim propisima. To može da dovede do situacije da se ponuda Srbije kao investicione destinacije svede na to da treba ulagati i otvarati firme zato što su plate niske. Mislim da je to pogrešno, pogotovo što verujem da dobri radnici moraju da budu dobro plaćeni. Neki investitori se zbog predrasuda vode onim da žele najbolji kvalitet za najmanje novca, što bi u prevodu moglo da znači da žele kvalitetne kadrove za malo para. To je nemoguće. Pri tom, istinski kvalifikovani radnici iz Srbije takve ponude retko prihvataju jer znaju koliko vredi njihov rad. To, međutim, nije jedina greška koju strani investitori prave kada dođu ovde. Ponese ih lepo vreme, relativno niske cene u odnosu na njihove zemlje, dobri restorani, provod, pa zaborave da treba da rade. A onda prođe vreme, zabava se završi, novac bude potrošen a posla više nema. Onda im je kriva Srbija (smeh).
 
Da li je i Vas Srbija tako prevarila?
 
Samo u pogledu hrane i pića, pošto sam se previše dobro adaptirao i tako dobio još 15 kilograma! Razlike između holandskog i srpskog načina življenja zaista su zanimljive. Recimo, mi smo veoma dobro orijentisani u vremenu, prema kome se ljudi u Srbiji odnose sa daleko manje pažnje i planiranja. Holanđanin kada kaže da pije kafu u 10 časova, ne misli da je 10:15h prihvatljivo. Kad već pominjemo kafu, čini se da Srbi uz nju uvek piju đus ili kolu, što je u Holandiji nezamislivo – nema „I“ već samo ILI kafa ILI neki sok. Sviđa mi se, opet, to što deluje da su radnje i restorani uvek otvoreni za razliku od holandskih, koji kao da su uvek zatvoreni.