Deset razloga za mogući krah evra

PinterestFacebookTwitterShare

Evrozona je na rubu raspada, a ni Evropska unija ustanovljena Mastrihtskim ugovorom 1. novembra 1993. godine možda neće dočekati svoj 19. rođendan.


Ovakve tvrdnje donedavno su spadale u žanr naučne fantastike, a ozbiljno su njima baratali eventualno teoretičari zavere.
Katastrofični scenario u međuvremenu je, međutim, postao realnost. Vodeći svetski mediji ozbiljno teoretišu o ukidanju evra, a za posledice mogućeg urušavanja evrozone počele su se pripremati i velike međunarodne kompanije.
Kirsti Hjuz iz Centra za međunarodne studije na Univerzitetu Oksford je sprovela analizu u kojoj ukazuje na deset ključnih grešaka evropskog vođstva, a zbog kojih bi kriza u evrozoni mogla da ima kataklizmičke posledice za čitav svet. Hjuz je počinjene greške podelila u tri grupe – političke, demokratske i ekonomske.

Prva greška: Nedostatak političke vizije i strategije

Već godinu i po dana traju sastanci i samiti na najvišim nivoima EU, bez ikakvog efekta. Rešenje krize i vizija budućnosti Unije ne naziru se ni na teoretskom nivou. Lideri EU zapravo ne uspevaju da se dogovore ni oko čega osim vatrogasnih mera, koje redovno povlače u poslednji čas, što samo doprinosi dramatici čitave situacije.

“Evropski lideri nemaju nikakvu dugoročnu viziju niti strategiju. Predsednici i premijeri zemalja evrozone, uz podršku svojih ministara finansija, isključivo su u defanzivi. Ministri spoljnih poslova uočljivi su samo po svom izostajanju”, piše Hjuz, zaključujući da Evropa mora pod hitno da donese odluku u kojem smeru želi ići, ne samo na finansijskom, već i na socijalnom i geopolitičkom planu.

Druga greška: Politički odnosi između zemalja članica

Jasno je da zajednica 27 zemalja ne može biti sasvim jedinstvena u svojim političkim stavovima, ali do sada je uglavnom održavan kakav-takav balans, primjećuje Hjuz i dodaje da “velike zemlje znaju, ili su znale, da ne mogu voditi igru i jednostavno ignorisati manje članice”.

Nemačka je bila prva koja je shvatala tu dinamiku – uostalom, jedan od razloga stvaranja EU su i bile nemačke težnje iskazane u Prvom i Drugom svetskom ratu.

U Evropskoj uniji više nema ni prividne jednakosti. “Evropa odjednom govori Nemački”, izjavio je nedavno Volker Kauder, član stranke Angele Merkel. Osim Nemačke, jedina zemlja koju se išta pita o dužničkoj krizi je Francuska.

Dejvid Kameron se pravi da Britanci sa krizom u Evropi nemaju veze. Ostale 24 članice EU u drugom su planu. Njihovi lideri prekrštenih ruku sede i čekaju naredbe iz “centrale”. Evropska unija danas nije ujedinjena, upravo suprotno – podeljena je na jake i slabe, važne i nevažne. Ili, ako baš hoćete, na “jednake i jednakije”.

Treća greška: Zanemarivanje geopolitičke uloge EU u regiji i svijetu

“Kriza evra neizbežno dominira pažnjom političkih vođa, ali vitalni prioritet takođe je trebalo da bude osiguravanje da se zbog toga ne zanemari sve ostalo. U vremenu ogromnih promena globalne ravnoteže moći, EU bi morala da proceni i definiše svoju ulogu važnog političkog i ekonomskog pola u novom višepolarnom uređenju. U suprotnom, ne može zadržati svoj uticaj u svetu”, piše Hjuz.

Evropska unija danas nema jasno definisan stav prema pitanjima od globalne važnosti, poput problema globalnog otopljenja ili revolucionarnih promena na Bliskom istoku i severu Afrike. Ali, kako od EU uopšte očekivati aktivnu ulogu u obrani demokratskih principa ili zaštiti ljudskih prava, pita se Hjuz, kada “kod kuće” upravlja evropskom krizom na način koji je sve samo ne transparentan i demokratski.

Četvrta greška: Nedostatak debate i političkih izbora

U većini zemalja EU očit je nedostatak otvorenih političkih debata o krizi evrozone. Građani ne samo da nisu uključeni u javnu raspravu, već im se potencijalna rešenja uopšte ne prezentuju. Budućnost Evrope iza zatvorenih vrata dogovaraju Merkel, Sarkozi i još nekolicina odabranih “faca”. A jedino rešenje koje su oni za sada uspeli da smisle su mere štednje i “stezanje kaiša”.

Pristup je to kojem se slepo pokoravaju i lideri svih ostalih zemalja EU. Alternativu politici “rezanja” ne nude ni opozicionari.

Evropa se zapravo pretvara da izbor ne postoji, što samo doprinosi destabilizaciji sistema jer su se dosadašnji predlozi pokazali neefikasnima. Duh demokratije postoji još samo na ulicama, među protestantima koji su sve brojniji i koji na ulice izlaze sve češće, a koje političari najrađe ignorišu.

Peta greška: Naopaki prioriteti – ljudi su važniji od tržišta

Kada se obraćaju javnosti, evropski političari uglavnom govore o krizi. No, retko kada zastaju da razmisle kako ta kriza i potezi koje oni povlače da joj se suprotstave utiču na obične ljude. Sve što Evropa radi usmereno je na spašavanje tržišta, dok je društvo prepušteno samo sebi. Snađite se kako znate.

Evropske vođe, primećuje Hjuz, ponašaju se kao da je stvarnost samo zadatak u ekonomskom udžbeniku. Njihov cilj je iz “tačke A” – previše duga – stići do “tačke B” – izbalansiranog budžeta. I uopšte ih ne zabrinjava što put od jedne do druge tačke uključuje osuđivanje miliona ljudi na nezaposlenost, glad i neimaštinu.

Merama koje predlažu, tvrdi Hjuz, evropski lideri stvaraju društvo bez nade. “Beznađe i demokratija ne idu zajedno, a političari koji mladim ljudima ne mogu pružiti nadu u bolju budućnost ne zaslužuju da ih se zove liderima”, kaže ona.

Šesta greška: Stvaranje tehnokratskih vlada

Jorgos Papandreu u Grčkoj je, u trenutku kada je sateran u ćošak, pozvao građane na referendum. Ne zato što je želeo da čuje njihovo mišljenje, već zato što je, služeći vlastitim političkim interesima, želio da dobije podršku za nametanje novih rezova.

Ali čak i takav poziv na “lažni referendum” naterao je vladare evrozone da pokažu svoje pravo lice koji su Grcima neuvijeno poručili – “Ili ćete igrati po našim pravilima, ili kupite prnje”.

Njemu nakon toga zaista nije ostalo ništa drugo nego da se pokupi, a njegov je kabinet nasledila “stručna” vlada koja će “stručno” sprovoditi uputstva iz Brisela, Berlina i Pariza.

Slična stvar zadesila je i Italiju, gde su dominantne figure EU praktično izgurale Silvija Berluskonija iz premijerske fotelje. Nova italijanska vlada, baš kao i grčka, složene su prema međunarodnom diktatu, bez izvanrednih parlamentarnih izbora. Građane ne samo da niko ništa nije pitao, već se nije pokušao zadržati ni privid demokratije koji bi bilo lako postići objašnjenjem da za izbore trenutno jednostavno nema vremena.

Sedma greška: Demokratski deficiti EU

O izazovima sa kojima se suočava demokratija u EU pričalo se i pre krize, podseća Hjuz. Nedostatak panevropske političke i kulturne debate među zemljama članicama dobro je poznat problem, isto kao i nedostaci briselske birokratije, evropskih ugovora ili legislativnog procesa, koji su odreda glomazni i prekomplikovani.

“Međutim, u vreme krize u EU, posebno kada se razmatra o fiskalnom ujedinjenju, ovi demokratski deficiti postaju ogroman problem”, tvrdi Hjuz.

Proces odlučivanja u EU ne samo da je dugotrajan, već može biti i krajnje ciničan. Demonstrirano je to Lisabonskim sporazumom, kojeg su Irci pokušali odbiti, ali “ne” nije bio prihvatljiv odgovor. Na ponovljenom glasanju, iz drugog pokušaja, Irska je prihvatila sporazum kojeg su im evropski lideri nametnuli.

Sporost i nemilosrdnost evropske birokratije na svojim je leđima, uostalom, iskusila i Hrvatska koja je pregovore s EU vodila više od sedam godina. Šta je tačno ispregovarano, ni danas ne znamo, ali sve glasnije su kritike da je HDZ-ova vlast “savila kičmu” pred Evropom i ulazak u EU pretpostavila hrvatskim nacionalnim interesima.


Osma greška: Neoliberalizam i dalje dominira

Naveliko se u medijima raspravljalo mogu li mere štednje, koje Evropa nameće najugroženijim članicama, rešiti problem dužničke krize. Uverenje da su rezovi ispravna politika temelji se na iskustvu Nemačke. Međutim, uporno se zanemaruje činjenica da je Nemačka restriktivnu politiku sprovodila u vreme prosperiteta, kada time nije bio drastično ugrožen ekonomski rast.

Najugledniji svetski ekonomisti, odreda pobornici ekonomske teorije Džona Majnarda Kejnsa, uporno ponavljaju da rešenje neoliberalnog problema ne može biti više neoliberalizma, odnosno da rezovi ne mogu podstaći oporavak.

Najočitiji primjer je Grčka, koja je “stegnula kaiš” do gušenja, ali nema naznaka da bi se privreda mogla stabilizovati. Grčka je de facto već bankrotirala, s obzirom da se dugovi gomilaju, a nove vrednosti se ne stvaraju, ali EU i MMF isplatu paketa finansijske pomoći Grcima svejedno uslovljavaju dodatnim rezovima.
Deveta greška: Niko se ne suprotstavlja finansijskim tržištima

“Jedna od uočljivijih osobina evro-krize bili su očajnički, ali bezuspešni pokušaji političkog vođstva evrozone da udovolji finansijskim tržištima, samo nekoliko godina nakon što je ponašanje istih tih finansijskih tržišta izazvalo najveću globalnu krizu još od 30-ih godina”, podseća Hjuz.

Centralna odlika borbe protiv krize bilo je “ulizivanje” bankama i finansijskim institucijama, kao da isti nisu deo problema.

Finansijska kriza je razotkrila interesantnu “kvaku 22”, koja ukazuje na mentalitet stada imanentan finansijskim tržištima. Banke odjednom nerado posuđuju novac zemljama koje imaju ogromne deficite, ali ništa bolje nisu ni prema zemljama koje provode isforsiranu politiku “stezanja kaiša”. Zbog čega?

Zato što im je jasno da rezovi ne mogu rezultirati ekonomskim rastom. Finansijske institucije, stoga, mogu svoje kredite uslovljavati nerealnim kamatama, a Evropa, umjesto da neodgovorno ponašanje tržišta “kažnjava” jačom poreskom regulacijom, samo šuti i trpi.

Deseta greška: Nerazumevanje kompetitivnosti, neodgovarajuća industrijska politika

Nebrojeno je već puta dokazano da nizak nivo produktivnosti u evrozoni za sobom povlači neželjene ekonomske posledice: nezaposlenost, rast deficita, pad BDP-a. Ali lekcija, očito, nije naučena.

Evropska unija ne podstiče proizvodnju. Ili je barem ne podstiče u dovoljnoj meri. Određeni nivo državne intervencije na tržištu postoji ali to je, tvrdi Hjuz, “industrijska politika kroz neoliberalne naočare”. Evropa je toliko zabrinuta narušavanjem ravnoteže na “slobodnom tržištu” da uopšte ne razmatra mogućnost subvencionisanog zapošljavanja, posebno mlađe populacije.

Umesto da se sredstva iz evropskih fondova usmeravaju prema pojedinačnim projektima, da se “biraju pobednici”, moguće bi ih bilo koristiti kao univerzalnu evropsku poresku olakšicu na zapošljavanje.

Na ovaj način tržišna ravnoteža ni u kom pogledu ne bi bila narušena, ni na planu nacionalnih tržišta, kao ni na zajedničkom evropskom tržištu. Naravno, takva bi reforma, kao i sve ostale promene s kojima se Evropa mora suočiti, “od političara zahtevala da se izdignu iznad ortodoksnog neoliberalizma u mikro i makro ekonomiji”.