Voćnjaci bi zadržali ljude na selu

PinterestFacebookTwitterShare

Voćari od države ne dobijaju ništa. Kada su, navodno, nameravali da pomognu ovu branšu davali su 50 dinara po sadnici, a trebalo ti je dva meseca da izganjaš taj novac, tvrde Radišići koji su iz centra Zrenjanina otišli da na ritu pored Tise gaje voćne sadnice.
 
Danas podižu plantažu dunja i tvrde da od voćarstva može lepo da se živi, samo da država više povede računa.

Radišići svojim primerom dokazuju da ima mnogo šansi da se ljudi zapošljavaju na selu koje mnogo lakše podnosi krizu. Sava Radišić je početkom devedesetih, kad je kao metalac ostao bez posla, rešio da izađe iz grada i počne novi posao. Krčio je vrbe na neplodnom zemljištu pored reke gde na stotine hektara leži neiskorišćeno.

– Postepeno sam podizao rasadnik za koji sam se odlučio jer su se prethodne dve generacije u mojoj porodici bavile kalemarstvom. Deda je bio jedini kalemar u Elemiru i poznat u celom kraju, a nešto se od njegove veštine zadržalo u porodici. Sada već imamo poznat rasadnik koji širim zajedno sa sinovima – priča Sava.

Stariji sin Ivan je završio višu poslovnu školu u Beogradu i apsolvent je na ovdašnjem Tehničkom fakultetu „Mihajlo Pupin“, ali će se baviti, zajedno sa bratom Nemanjom koji je završio srednju poljoprivrednu školu i pri kraju je ovdašnje Visoke tehničke škole, gde se obrazovao za rukovanje i održavanje poljoprivredne mehanizacije. Momci žele da nastave očev posao na svojevrsnom salašu pored Tise na kome već sada uglavnom provode vreme. Sava kaže da se ovde dolazi sa pozdravom „dobro jutro“, a odlazi sa „laku noć“.

Imali su velike plantaže oraha i kajsija, ali su voćke propale kada su zbog visokog vodostaja Tise i Dunava, pre desetak godina, nadošle podzemne vode što biljke nisu podnele. Pored rasadnika raznog voća, složna porodica razvija dunjarnik na šest hektara i trenutno tom poslu posvećuju najviše vremena. Dunja se na tržištu dosta traži jer se mnogo koristi za industrijsku preradu, a od nje se peče i kvalitetna rakija. Među glavnim saznanjima do kojih je baveći se ovim poslom došao Sava jeste da mi imamo malo voća i kada se pojavi šansa za izvoz onda ga nema dovoljno.

– Pravi korak bi bio gradnja fabrike za preradu voća i njih bi trebalo da ima svako selo. Ovako se događa isto što i sa kukuruzom i pšenicom, umesto da ih prerađujemo, izvozimo ih u zrnu i tu je duplo manja zarada, a da se ne govori o tome koliko bi radnika moglo da se zaposli. Sve seljake koji imaju do desetak hektara zemlje treba stimulisati da sade voćke. Pre neki dan su dali po pet hiljada evra za jedno novo radno mesto u industriji. Da se taj novac uloži u ovu branšu, moglo bi da se angažuje pet puta više radnika – priča Savo.

On ukazuje na činjenicu da se sva ova ritska zemlja koja sada leži neobrađena pre Drugog svetskog rata obrađivala, a pre toga se isušivala ljudskim radom. Danas je neobrađena pored „džon dirova“ od petsto konja i svakojake mehanizacije – jada se Sava ističući da svi ne mogu da budu veleposednici, ali i da se sa malo zemlje i malim ulaganjima može oživeti selo koje je pred izdisajem.