Aleksinac leži na nafti vrednoj 180 milijardi dolara

PinterestFacebookTwitterShare

Srbija bi tokom nekoliko decenija eksploatacije uljnih škriljaca u Aleksincu mogla da ostvari dobit od oko 60 milijardi dolara prodajući naftu, a ukoliko bi je prerađivala u derivate, profit bi mogao da bude dva-tri puta veći, odnosno između 120 i 180 milijardi dolara.
 
Tu procenu našim vlastima dao je britansko-ruski investicioni fond Zao star koji je jedna od zainteresovanih kompanija za strateško partnerstvo sa državom, u čije je pismo o namerama Blic imao uvid. Državni sekretar u Ministarstvu rudarstva Zlatko Dragosavljević kaže za „Blic” da je procena srpskih vlasti o mogućoj zaradi u Aleksincu slična, odnosno da je Zao „jako blizu istini”.

U Aleksincu ima oko dve milijarde tona rezervi uljnih škriljaca, a u celoj zemlji skoro pet milijardi. Stotine miliona evra, možda i milijarde, leže i u Jadarskom basenu gde postoje rezerve bornih minerala i litijuma od kojih bi nekoliko decenija mogle da budu zadovoljene potrebe cele Evrope.
 
Dokumenta Ministarstva do kojih smo takođe došli pokazuju da veliki prihodi mogu da se očekuju od uglja. Na prostoru Kovina postoje rezerve od oko 250 miliona tona, gde vlasti planira da se izgradi termoelektrana snage 600 megavata, a oko 200 miliona tona leži u okolini Sjenice gde je takođe opcija izgradnja termoelektrane snage 320 megavata.
Veliki novac leži i u Radljevu kod Uba gde je moguća izgradnja rudnika lignita. Ideja je i da tri rudnika bakra koja pripadaju RTB Boru budu revitalizovana, da povećaju kapacitete i donesu veće prihode. Međutim, šta će od svega toga biti iskorišćeno i koliko će od toga imati koristi naša zemlja, krajnje je neizvesno. Razlog je to što nemamo ni tehnologiju ni sredstva za investiranje, pa ne možemo sami da uzmemo sav taj novac. Barem tako objašnjavaju vlasti.

– U Aleksincu imamo resurs, infrastrukturu i radnu snagu. Ono što nemamo su tehnologija i novac da investiramo. Zato smatramo da bi trebalo da bude formirana nova naftna kompanija gde bi jedan partner bili Aleksinački rudnici kao predstavnici Srbije, a nosilac investicija kompanija koja ima tehnologiju za preradu uljnih škriljaca. U ovom trenutku u svetu tri države eksploatišu škriljce i prerađuju ih u naftu. To su Kina, Estonija i Brazil. Prema našim saznanjima, najbolju tehnologiju ima Estonija i oni su najveći prerađivači na svetu – navodi Dragosavljević.

On objašnjava da se sada razmatra na koji način da se u posao uključi neka od stranih kompanija, ali dodaje da je osnovna ideja da država bude većinski vlasnik u novoj kompaniji.

– Već 2016. ili 2017. mogla bi da počne proizvodnja. To nije posao za ovu vladu niti za sledeću. Svaka priča da postoji želja za nečim netransparentnim je demagoška. Priču da možemo sami da radimo sa škriljcima pričaju oni koji ne znaju ništa o tome – kaže Dragosavljević, i dodaje da je potrebna investicija od 700 miliona do milijardu evra da bi zaživele eksploatacija i prerada.

Kada je reč o uglju, Dragosavljević smatra da je realno u ovoj deceniji povećati proizvodnju u Kolubari, otvoriti novi rudnik Štavalj kod Sjenice i tu podići termoelektranu i slično uraditi kod Kovina. Ukupno bi proizvodnja uglja bila povećana sa 38 na 50 miliona tona godišnje. On objašnjava da je do sada bilo nemoguće oživeti rudnike sa potencijalom jer su nuđeni u paketu sa nerentabilnim. Kako kaže, Vlada je usvojila strategiju da se za svaki rudnik traži poseban partner. Dragosavljević dodaje da će partneri moći da budu većinski vlasnici, ali ne više od 80 odsto kapitala. Država će manjinski udeo štititi „zlatnom akcijom”.

S druge strane, kada je reč o litijumu, tu ćemo prihode ostvarivati pre svega preko rudne rente. Pravo na istraživanje ležišta borne rude i litijuma ima ćerka firma „Rio Tinta“ i ako dođe do eksploatacije imaće i većinski udeo u zajedničkoj kompaniji. Dragosavljević ukazuje i da novi Zakon o rudarstvu daje mogućnost da država utvrdi javni interes nad tom sirovinom.

– To je trenutak kada ćemo imati mogućnost da razgovaramo o našoj poziciji u budućoj kompaniji. Za pojedine mineralne sirovine država može da utvrdi javni interes. Verujem da će se litijum naći u toj grupi sirovina koje su od značaja za privredni razvoj – objašnjava Dragosavljević, i dodaje da se ne može proceniti sada koliko je novca u igri kada je reč o litijumu, ali smatra da je sigurno reč o stotinama miliona evra.

Što se tiče bakra, prve procene pokazuju da će biti potrebno oko 250 miliona evra za proširenje kapaciteta tri rudnika RTB Bora. Dragosavljević ističe da je već sada vrednost tih rudnika premašila milijardu dolara iako je pre nekoliko godina, uoči privatizacije, bila četiri puta manja. Ostaje da se vidi ko će biti investitor za revitalizaciju rudnika nakon okončanja restrukturiranja RTB Bora. Isto važi i za Magnohrom. Nakon razdvajanja dva dela kompanije biće lakše naći investitora za magnezit, smatra Dragosavljević jer je reč o jednom od prioritetnih resursa u EU.
 
Tu je potrebna investicija od oko 15 miliona evra. Deo prihoda Srbija bi mogla da ima i od razvoja rudnika koji su već u privatnom vlasništvu. Pre svega „Farmakom“ razvija rudnike olova i cinka, kao i antimona i zlata.