Suva zemlja ne “rađa” profit

PinterestFacebookTwitterShare

Bez navodnjavanja zemljišta nema stabilne i efikasne poljoprivredne proizvodnje i dok se u svetu navodnjava nešto više od šestine obradivih površina, u Srbiji je sistemom navodnjavanja obuhvaćeno manje od jedan odsto površine.
 
Koliko je situacija sa navodnjavanjem alarmantna, na to upozorava i ministar poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, Dušan Petrović, koji podseća da se navodnjava samo stotinak hiljada hektara oranica, a trebalo bi da je tim sistemom obuhvaćeno 1,1 milion hektara. Zbog toga se, tvrdi ministar, godišnje izgubi oko pola milijarde evra.

Petrović je predložio da se najpre sredi postojeća kanalska mreža, za šta je potrebno više od 30 miliona evra, odnosno 3,25 milijardi dinara, i dodao da bi se na taj način dobilo oko 130.000 hektara zemljišta spremnog za navodnjavanje a 70.000 gazdinstava bi, do kraja 2012, pripremilo obradive površine za navodnjavanje. Za još 270.000 hektara, prema rečima ministra Petrovića, rade se projekti, i za to su zatražena sredstva iz budžeta.

– Ukoliko ne budemo uspeli da napravimo ozbiljan prodor u navodnjavanju, nećemo uspeti da ostvarimo veliki rast bruto domaćeg proizvoda baziran na poljoprivrednoj proizvodnji. Mi smo vladi predložili, i obrazložili, zbog čega bi to bilo potrebno da se uradi. Verujem da su to dobri predlozi i da bi to bio snažan impuls povećanju BDP-a, u naredne dve ili tri godine. To bi, takođe, omogućilo porodicama koje se bave poljoprivredom, a reč je o stotinama hiljada njih, veću zaradu – kaže Dušan Petrović.

Svi se slažu da bi navodnjavanje omogućilo promenu strukture poljoprivredne proizvodnje, zatim rokova setve, načina obrade zemljišta i ishrane biljaka, čime se povećavaju prinosi, intenzivira stočarska proizvodnja, u većoj meri angažuju prerađivački kapaciteti prehrambene industrije i doprinosi snižavanju cena finalnih proizvoda. U prethodnih deset godina u proseku je navodnjavano 0,54 odsto ukupno korišćenog poljoprivrednog zemljišta, od toga u Centralnoj Srbiji 0,14 odsto, a u Vojvodini 1,47 odsto.

Ako se zna da se prinosi ratarskih useva u uslovima navodnjavanja povećavaju za 25 do 45 odsto, jasno je koliko je srpska poljoprivreda izgubila zbog nedovoljne primene te hidromeliorativne mere. Analiza prinosa kukuruza, šećerne repe, suncokreta i soje u sušnim godinama pokazala je da je država na velikom gubitku zbog nedovoljne primene navodnjavanja.
 
Prosečni gubici za uvećanje prinosa za 25 odsto premašili su 138 miliona evra, za uvećanje prinosa od 35 odsto gubitak je bio oko 194 miliona evra, dok je za uvećanje prinosa od 45 odsto gubitak oko 249 miliona evra. Kad je reč o prosečnim gubicima suncokreta oni su se kretali od 21 milion evra (za uvećanje prinosa za 25 odsto), do više od 37 miliona evra za uvećanje prinosa za 45 odsto. Za prosečne otkupne cene soje u istom ovom periodu prosečni gubici bili su veći od 17 miliona evra za uvećanje prinosa za 25 odsto i 19,6 miliona evra za uvećanje prinosa za 45 odsto.

S obzirom na to da u Srbiji postoje izuzetno povoljni uslovi, kada je reč i o zemljištu i vodi za intenziviranje navodnjavanja, podaci su više nego alarmantni. Stoga je neophodno stvoriti takve okvire da se navodnjavanje racionalno uklopi u ceo sistem poljoprivredne proizvodnje i postane bitan faktor razvoja agrarnog sektora, što podrazumeva velike promene u celom agrarnom sektoru i državnoj politici u poljoprivredi. Strateško polazište je da navodnjavanje ne treba tretirati samo kao meru borbe protiv suše i dopunsku meru za stabilizaciju postojeće strukture poljoprivredne proizvodnje.
 
Procenjuje se da bi se izgradnjom irigacionih sistema stvorili uslovi za razvoj kompletne poljoprivredne proizvodnje sa svim pratećim delatnostima (stočarstvo, prerada, otkup, promet) koje bi se transformisale u skladu sa primarnom proizvodnjom. Imajući u vidu novu proizvodnu osnovu koja se stvara razvojem poljoprivrede u uslovima navodnjavanja, treba transformisati i razvijati čitavu strukturu prehrambene industrije, do najviših nivoa finalizacije.

Direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede, Drago Cvijanović, kaže za Biznis da je tačno da je Srbija u četiri sušne godine, zbog nedovoljnog navodnjavanja, gubila u proseku pola miliona evra godišnje.slav Černi“ uradio neke analize i utvrđeno je da su gubici u tim sušnim godinama bili 500.000 evra što je mnogo. Najkritičnije je bilo sa onim kulturama koje značajno reaguju na navodnjavanje, reč je pre svega o kukuruzu, šećernoj repi i soji – ističe Cvijanović.

On smatra da je ulaganje države u navodnjavanje, ali i odvodnjavanje, opravdano, i podseća da je upravo država, u većini zemalja, ključni faktor kad se je reč o ulaganju u sisteme za navodnjavanje. „U gotovo svim zemljama država najviše ulaže u te sisteme, kasnije uredno naplaćuje vodu. Korisnici potom finansiraju amortizaciju. Nažalost, slatkih voda koje se koriste i za piće i za navodnjavanje u svetu je sve manje“, napominje Cvijanović.

Veliki problem je što su u Srbiji parcele usitnjene, pa i to stvara dodatne teškoće. Bilo bi dobro kad bi mogle da se navodnjavaju i plantaže voća, naročito jabuka i šljiva. Cvijanović, ipak, ističe da navodnjavanje ne „trpe“ svi tipovi zemlje. Drugim rečima, neki tipovi zemljišta, zbog svog fizičko-hemijskog sastava, nisu pogodni za navodnjavanje. „Negotinska krajina i Banat, na primer, ugroženija su područja od Mačve i Srema“, podseća Cvijanović.