Naknada za odlaganje otpada na deponije je neophodna

PinterestFacebookTwitterShare

Reciklaža i zaštita životne sredine u Srbiji su uvek aktuelne teme, ali se čini da je u ovim oblastima potrebno još puno posla. Prema rečima Jelene Kiš, menadžera  za održivost i regulatorne poslove za Centralnu i Istočnu Evropu u kompaniji Ball Packaging Europe kada govorimo o industriji i nacionalnim ciljevima, situacija je ipak dosta dobra i predstavlja rezultat višegodišnjih napora.

„Ipak, postoji još prostora za unapređenje. Pre svega, primarna selekcija posebno u delu komunalnog otpada je samo delimično prisutna, iako je regulisana sa više zakonskih akata. Istovremeno, lokalne samouprave zbog niza faktora nisu u mogućnosti da organizuju primarnu selekciju na teritoriji svojih opština, a zbog kašnjenja u donošenju i implementaciji lokalnih i regionalnih planova za upravljanjem otpadom, odlaganje otpada se najčešće bez ikakvog tretmana odlaže na smetlišta, sa vrlo malim ili nikakvim naknadama. Iako se pogledi različitih aktera u sistemu upravljanja otpadom za pojedina pitanja ponekad razlikuju, svi su istog stava kada je u pitanju naknada za odlaganje otpada na deponije: ona je nepohodna, jer sve dok je odlaganje otpada na deponije jeftinije od organizovanja reciklaže, ovim poslom će se baviti samo one opštine koje imaju samo entuzijazam da se bave ovim poslom“, kaže Kiš za BIZLife.

U Srbiji je uveden sistem produžene odgovornosti proizvođača, u okviru kog industrija kroz nacionalne operatere ispunjava svoje obaveze kada je reciklaža u pitanju. Kakvi su rezultati ovakvog sistema i da li industrija ispunjava ciljeve propisane zakonom?

Od uvođenja ovog sistema  2010. godine, industrija je uspela da ostvari predviđene ciljeve.   Sekopak, vodeći nacionalni operater, do sada je u ovaj sistem investirao 405 miliona dinara, odnosno 3,3 miliona evra. Tokom prethodnih sedam godina, operateri sistema su zajedno sa svojim partnerima sakupili i poslali na reciklažu 800 hiljada tona ambalažnog otpada. U 2017. godini operateri su reciklirali 50 odsto plasirane ambalaže. To je odličan rezultat jer Evropska unija od nas očekuje da toliko recikliramo u momentu priključenja. Koliko su ovi rezultati dobri, najbolje govori podatak da su zemlje u okruženju, poput Bugarske i Rumunije, imale tranzicioni period prilagođavanja Direktivi od 8 godina do deset godina od trenutka kad su pristupile EU. Srbija je u ovom trenutku u značajno povoljnijoj poziciji i verujem da ćemo u 2019. godini ostvariti cilj od 60 odsto, čak i pre otvaranja poglavlja 27.  Sa druge strane, pred nama je novi paket EU o Cirkularnoj ekonomiji, koji podrazumeva nešto ambicioznije planove za smanjenje ambalažnog otpada tako da moramo raditi na prilagođavanju i unapređenju sistema.

Da li je postojeći model moguće unaprediti i na čemu bi dodatno trebalo raditi u godinama pred nama?

Imajući u vidu je ključni problem taj što je procenjeno da svega 30 odsto prikupljenog ambalažnog otpada dolazi iż komunalnog sektora, tj. iz prikupljanja po domaćinstvima, neophodno je hitno pristupiti prikupljanju ambalažnog otpada od građanstva. Da bi postigli saradnju sa opštinama i komunalnim preduzećima koje obavljaju posao prikupljanja otpada na teritoriji opštine, treba omogućiti industriji koja je u sistemu produžene odgovornosti da se investicije u ovoj oblasti osiguraju i da budu predvidive. Što do sada nije slučaj. Konkretno, industrija je zainteresovana da podrži projekte i lokalne samouprave, ali su neophodne garancije da će sistemi biti dugoročni, sigurni i da će se reciklaža odvijati prema postojećem modelu.

U Srbiji postoji 6 nacionalnih operatera. Kakva je situacija u ovom segmentu tržišta?

U Srbiji je od 2009. godine omogućena konkurencija između nacionalnih operatera ambalažnim otpadom. Iako i dalje postoje zemlje u kojima postoji samo jedan operater,  kao što su Francuska i Španija, model sa više operatera je prisutan u nizu drugih zemalja. Dobar primer je i Austrija, koja je odmah nakon uvođenja konkurencije 2014. godine uspostavila i instituciju, neutralno telo pri Vladi Austrije koje omogućuje fer konkurenciju za operatere, optimalna rešenja za upravljanje ambalažnim otpadom, uspostavlja vezu sa opštinama kao i npr. elektronsku bazu za komercijalni otpad. Ovakvo rešenje bi bilo dobro i za Srbiju.

Nedavno je AmCham organizovao konfeneciju povodom daljeg unapređenja sistema zaštite životne sredine, kojom ste vi moderirali u jednom delu. Šta biste izdvojili kao najjače utiske sa ovog skupa?

Najjači utisak je spremnost Ministarstva za zaštitu životne sredine da sagleda celokupnu situaciju u ovoj oblasti i da otvori komunikaciju sa industrijom o mogućim modelima rešenja, posebno zato što se radi o delu privrede koja ima iskustva na više tržišta u zemljama EU i drugim svetskim tržištima. Upravo zbog tog iskustva, poruke i zaključci su vrlo koncizni i jasno usmereni i u tom smislu očekujemo nastavak saradnje u cilju poboljšanja postojećeg sistema.

Istaknuto je da je potrebno hitno uvesti reciklažne ciljeve za lokalne samouprave i pooštriti sankciju za neispunjenje obaveza koje se odnose na primarnu selekciju. Ipak, činjenica je lokalne samopurave često nemaju sredstava da ovo sprovedu u delo. Kako vidite rešenje ovog problema?

Lokalne samouprave imaju zakonsku obavezu da organizujuu selekcije otpada. Realna situacija je potpuno drugačija jer ne postoji odgovarajući mehanizam za sprovođenje ove odredbe, sama odredba je nedefinisana i jedinice lokalne samouprave nailaze na niz problema u sprovođenju. Pre svega, uprave se suočavaju sa nedostatkakom mehanizacije i investicija. Takođe,  neophodno je  osnaživanje zaposlenih, dok je potrebno dodatno edukovati stanovništvo. Rešenje je svakako uvođenje mehanizma u kom bi se omogućilo povezivanje sa industrijom i omogućavanje sigurne investicije u primarnu selekciju. Potrebno je povećati investicije i rešenje  pronaći u okviru postojećeg regulatornog okvira, uz saradnju sa nacionalnim operaterima, opštinama i industrijom.

Važno je, pak, istaći da su se sa ovim izazovima suočavale brojne zemlje Evropske unije tako da postoje brojni primeri dobre prakse. Sa druge strane cena odnošenja otpada od domaćinstava je izuzetno niska, dok se najveći deo sredstava u ovom sektoru prikuplja iz privrede. Mnoge kompanije imaju planove smanjenja odlaganja otpada i “zero waste”, pri čemu im se obračunava  naknada za odnošenje smeća po kvadratnom metru kao i onima koji nemaju otpad za recikliranje što nikako nije podsticajna mera za smanjenje stvaranja otpada.

Ministar zaštite životne sredine  Goran Trivan je po imenovanju utvrdio da je za uređenje sistema zaštite životne sredine potrebno oko 15 milijadri evra, što je pozamašan iznos, gotovo obeshrabrujući…ipak, i pojedinci i kompanije mogu učiniti dosta toga na ovom planu. Šta biste vi poručili našim čitaocima, kako mogu na dnevnom nivou doprineti smanjenju uticaja na životnu sredinu? 

Investicije u sektor zaštite životne sredine su nephodne, a toga su svesni svi- i država, industrija, ali i građani. Činjenica je da je puno posla pred svima, ali i da istovremeno na ličnom nivou možemo da pomerimo stvari. Pre svega, svako od nas može da podrži i da učestvuje u postojećim reciklažnim programima. Na primer, Recan fondacija svaku kompaniju, kućni savet, školu ili vrtić može uključiti u program prikupljanja limenki koje je moguće 100 odsto reciklirati. Takođe, kroz program Svaka limenka se računa smo omogućili građanima da se što lakše organizuju i informišu o načinu na koji mogu da doprinesu reciklaži limenki. Istovremeno, na većini festivala i manifestacija postoje aktivacije kroz koje se reciklira ambalaža, potrebno je samo potražiti pultove koji ovo omogućavaju. Takođe, odluka da koristimo eko kese i materijale je uvek korak napred ka očuvanju našeg najbližeg okruženja.

 

Izvor: BIZLife