HRANA ZA DUŠU: Tibor Jona, (mikro)bloger

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Promo

Kada predstavljaju Tibora Jonu, mediji često koriste termin „bloger“. Međutim, Tibor nas odmah ispravlja. „Puno ime zanimanja je mikrobloger, jer je Tviter zvanicno mikrobloging platforma.  Ali ajde ti sad u kontekstu čoveka od dva metra visine i 105 kilograma težine, kakvim me zatičemo, koristi „mikro“ u opisnom smislu. Ne ide, složićemo se i ja i vi i čitaoci. Pa sam onda bloger“, kaže nam Tibor i otkriva nam da on u stvari radi u komunikacijama i marketingu, „da ne kažem piaru“, pa je praktično „piar Tibor sponzor drugu Pelikanu blogeru“.

Opišite sebe u 280 karaktera.

Previše vremena provodim sam sa sobom da bi si smeo dopustiti da se opisujem. To je možda sigurnije ostaviti nekom ko me ne zna tako dobro.  Ali ukratko, osoba koji pokušava biti neko koga ljudi oko njega iskreno opisuju sa „dobar čovek“.

Koliko u toku dana živite kao Tibor Jona, a koliko kao Drug Pelikan?

To vam je, u organizacionom smislu, nesto kao otac i sin i sveti duh, jedno proizilazi iz drugog i svi su jedno ali su svi su različito. Ili, za ateiste među vašim čitaocima, nešto kao drug Tito – nekad državnik, nekad maršal, nekad bonvivan, nekad mašinbravar. Svakako da  jedan bez drugog ne idu i da je jedan nemoguć bez drugog, te da je jedan bez drugog prazniji. Dakle kao Mija i Čkalja, Siniša i Ljiljana Pavić, Maša i Medved ili Sloba i Mira… Ja sam, dakle, sam sebi i Sloba i Mira i Evropa i Kosovo…. Samo u pozitivnom smislu.

Koliko posao upravlja vašim životom?

Ljudi su čudne životinje – vole da jedu, da piju, da ne idu goli i da ne spavaju u parku. Kako je za sve to bitan preduslov novac, svako kome otac nije Sultan od Bruneja ili neko tog finansijskog gabarita, mora nekako steći taj novac. Kako je novac društveno najprihvatljivije steći legalnim radom, umnim ili fizičkim, ne ulazim u to – to posao čini nekom vrstom egzistencijalne nužnosti. On upravlja onoliko koliko mi je bitno da taj mesec jedem, odem u pozorište, kupim si neku kompjutersku igricu ili priuštim neko zadovoljstvo ljudima oko mene. To je jedna strana priče.

Na drugoj strani – da li bi izdao majku i oca zbog posla – ne bih, da li bi izdao prijatelje da bih radio – ne bih, da li bi prodao dušu đavolu za karijeru – opet ne bih, da li bi bio tužan kad ne bih više bio baš menadžer opet ne bih.

Srećan sam što sam naučio da radim zato što mi rad obezbeđuje ekonomsku sigurnost i uživanje u nekim zemaljskim divotama, a ne da bi se, sakloni Bože, kroz rad osećao vrednije kao čovek ili se kroz rad „pronašao“. Za to mi služe ljudi oko mene – prijatelji, veza, roditelji…  I vino.

Kako izgleda vaš savršeni dan?

U osnovnoj verziji – novembar je, pada kiša, hladno je ima „Pink panka“ i radi dostava iz Botaka. U lux verziji sve to isto, samo na moru i nije Botako nego hotel. Mada je svaki dan u kojem vam neko da sladoled savršen.

Pesma za jutro, popodne i veče?

To je jako kompleksno pitanje za mene jer me muzika baš, baš, baš veseli u svim njenim oblicima i stilovima. Ja imam oko 200 plej lista na jutjubu koje mi trebaju za različita stanja svesti. Tu ima svega od Milana Stankovića do Lajbaha. I bukvalno. Ne odgovara mi sve i uvek. Ali hajde da ne budem zločest i da vam odgovorim na pitanje – za ujutro recimo Runjićeva „Ništa nova“ kad je peva Nina Badrić, za podne „Even flow“ i Pearl Jam, a uveče Big in Japan kad ju peva ona Šveđanka An Brun.

Kojem albumu ste stalno vraćate i zašto?

Neverovatno sam vezan za Pearl Jam i njihov album „Ten“. Mislim da je to jedan od najboljih albuma 90tih i ovako, ali za mene definitivno. Vrati me uvek u vreme kada mi se činilo da će sve sa nama biti u redu i kada još nismo bili svesni da ćemo za koju godinu biti označeni kao „izgubljena generacija“ kako nas sad od milošte zovu sociolozi … Tako na beskrajno ponavljanje mogu da slusam još jedino klasičnu muziku. Dobro. I Gabi Novak.

Poslednja knjiga koju ste pročitali?

Sasvim slučajno Laslo Krasnohorkai i „Satantango“. Meni jako draga knjiga za koju smatram da je baš dobar bedeker kroz taj neki ženesekva koji Mađare čini Mađarima… Tako da je meni to i lepa književnost i knjiga samopomoći i poštapalica za razumevanje ljudi oko mene. Ako imate svog Mađara/Mađaricu posvetite ovoj knjizi malo svoje pažnje. Nećete se pokajati

Film koji vam je promenio život?

Nema šanse da mogu da se odlučim ikada. Ja gledam 300 filmova nedeljno i gledam baš sve život od domaćeg treša tipa „Ćao inspektore“ do, ne znam, braće Koen. I svi su mi bukvalno k’o deca. U svakom nađem nešto zabavno, makar bizarno što me razveseli. Mislim da film menja život kao i sva ostala umetnost. A koji tačno to ne znam. To bi zahtevalo baš duboku i opširnu introspekciju i analizu na koju nisam spreman najviše zbog toga ko zna šta bi se sve tjekom te introspekcije iskrslo.

Šta vas najlakše nasmeje, a šta rasplače?

Najlakše me nasmeju Jojkić, Raša Kupres i Galonja i Edvard (3) kada repuje, a rasplaču me sve i uvek situacije u kojima se ponižavaju, ismevaju, procenjuju i nipodaštavaju ljudi zbog gluposti kao što su materijalno stanje ili fizički izgled, a posebno kada se to radi starim ljudima, a najposebnije ljudi sa posebnim potrebama i smetnjama u razvoju. I uvek me rasplaču situacije kada osoba iskorači iz sopstvene sebičnosti i postane Ćovek.

Tri velika DA i tri velika NE.

Tri velika da – obrazovanje, empatija, sloboda. Tri velika ne – korupcija, alavost, male porcije čorbi po restoranima.

Šta je vaša „hrana za dušu“?

Od bizarnih stvari kojima se hranim su teorije zavere. To me baš zabavlja. Volim čitati komentare domaće „javnosti“ na vesti  o Hrvatima, homoseksualcima i ženama koje iskaču iz patrijahalnog stereotipa i posebno volim intervjue koje sama sa sobom radi domaća putinofilna levo-desnica. To me nekako baš uvek oraspoloži.

Od nešto inteligentnije zabave Books of knjige i Zemlja čuda (petkom na Radio Beogradu). Volim filmove i volim ići u bioskop i jako volim kompjuterske igrice. A svega bi se toga mogao odreći izuzev  kompjuterskih igrica.  Mada kako volim sebi da laskam da sam Hrišćanin, možda je trebalo prvo da kažem Biblija pa Kjerkegor, ali bi to možda bilo suviše lično za ovaj format.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Promo