INTERVJU: Nedostajao mi je puls Beograda

PinterestFacebookTwitterShare

Pozorište je njena najveća ljubav iako je, kako kaže, prolazno, neisplativo ali je za dušu.

Ovog aprila, posle skoro četvrt veka, na daskama Narodnog pozorišta u Beogradu obnovljena je predstava „Ričard Treći“. Ovog aprila, baš na tom mestu, Svetlana Ceca Bojković po prvi put u svojoj karijeri zaigraće u jednom Šekspirovom komadu. Na konstataciju da je to dokaz da za Šekspira nikad nije kasno, kaže: „Kada sam bila mlada, kada mi je po godinama bilo vreme da igram taj repertoar, ja zaista nisam čeznula za tim. To je možda i greška, jer Šekspir je ipak Šekspir. Možda je to i sticaj okolnosti, jer se njegove predstave zaista nisu mnogo ni igrale u moje vreme. I eto, do pre neka dva meseca, Šekspir i ja smo se mimoilazili ali smo se ipak sreli“, uz osmeh priča Ceca, koja u ovoj predstavi tumači ulogu vojvotkinje od Jorka. „To je žena koja je najstarija u komadu, koja je u tom trenutku prošla sve ono što generacija njene dece prolazi. Ona se nagledala i krvi i intriga i smaknuća i ratovanja… i u tome je očvrsla. Ja tvrdim da žene tog doba nisu bile nimalo svilene jer je i vreme bilo surovo. One za drugi život nisu znale. Vojvotkinja je od svih likova najčvršća, ona je stub i, na neki način, hroničar tog vremena“.

S obzirom na to da je, do nedavno, živela u Finskoj pitamo da li joj je, skoro petogodišnja, pozorišna pauza pomogla ili odmogla i da li novoj predstavi pristupa sa novim elanom. „Zaista mislim da mi je pomogla. Prvo sam se odmorila, udaljila, napravila sam jedan otklon… Međutim ono što mi je intimno najdragocenije je što sam sebi pokazala da nisam adikt na glumu, bez obzira na to koliko je volim i koliko sam ceo život posvetila tome. Nisam bila nimalo nesrećna i nisam čeznula za glumom“. A kada već govorimo o njenom životu u inostranstvu, pričamo i tome kako je Evropa za nas gotovo „mitska zemlja“ poput Atlantide i kako se uvek govorimo da su stvari drugačije tamo u Evropi. „Nordijske zemlje su najsređeniji deo Evrope, u svakom smislu. Meni je to jako prijalo ali ne bih mogla tamo da živim. Bez obzira na to što nemamo more, mi smo ipak u srži jedan mediteranski mentalitet, puni smo života i takva je bila moja svakodnevica u Srbiji, ispunjena pre svega pozorišnim ali i društvenim događanjima. Toga u Finskoj nema i meni je to, jedno vreme, prijalo jer sam tada mogla da nadoknadim svoju strast za čitanjem, koju ovde nikada nisam mogla dovoljno da ispunim. Tamo mi je zaista bilo jako lepo, bila sam radoznala, puno toga sam videla i upoznala ali ja sam navikla na pulsiranje Beograda i on je meni nezamenjiv. Drugo, mislim da je veliki hendikep biti u zemlji čiji jezik ne znaš, bez obzira što u Finskoj svi govore engleski i nemate nikakav problem sa komunikacijom. Pokušala sam da učim finski ali nisam bila dovoljno uporna jer je sam jezik izuzetno težak“, otkriva Svetlana za BIZLife. Na pitanje kako joj, nakon finske kulturne scena, izgleda srpska kaže da ona, iznenađujuće, uopšte ne deluje devastiranije od finske. „Zadivljujuće je da se, uprkos ovakvom lošem odnosu prema kulturi koji postoji već godinama, umetnost bori i da je produkcija jako velika. Naravno to ne znači da je i kvalitet jako dobar ali u tom kvantitetu možete i da proberete pa da dobijete kvalitet. Mislim da je to vrlo važno i ohrabrujuće, jer pokazuje da još uvek nismo totalno zamrli“.

Kada je, pre više od 15 godina igrala u filmu „Zona Zamfirova“, Svetlana je prokomentarisala da je zahvaljujući filmu, delo Stevana Sremca te godine bilo jedno od najčitanijih u bibliotekama. Danas slično misli i o seriji „Santa Maria della Salute“, u kojoj igra Anu Palanački, taštu Laze Kostića. „Ova serija je značajna jer upoznaje mlade naraštaje sa likom i delom Laze Kostića. Vidim da se sada radi i serija o dinastiji Nemanjića; naša istorija je jako bogata i ima mnogo značajnih ljudi koje je Srbija iznedrila i koji su vredni pomena. Danas se sve manje čita, mladi ne čitaju gotovo uopšte a imamo i dosta nepismenog sveta. Bolje je da televizijska publika gleda takve stvari, nego potpuno poražavajuću ponudu televizijskih programa. U televizijskim emisijama zajedno gostuju umetnici i estrada. Ni u štampi situacija nije ništa bolja, to je jedna nemilosrdna mašinerija šunda koja ima potrebu da srozava sve“.

Prisećamo se i njenih uloga i određenog kalupa u koji su je svrstali. „Ja sam imala sreću, kojoj se i dan danas čudim, da dobijem ulogu devojke sa margine u filmu ’Pas koji je voleo vozove’. Do tada sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igrala klasičan repertoar, heroine, uloge iz epohe… Međutim, napravili smo probni snimak sa Goranom Paskaljevićem, njemu se to dopalo a i ja sam na monitoru videla probnu scenu koju sam odigrala sa Irfanom Mensurem. I kada sam videla da ja to mogu, nisam ni morala da dobijem ulogu, bilo mi je važno da znam da ja to mogu da odglumim. Paskaljević se ipak odlučio za mene a ja sam za tu ulogu dobila i Pulsku Arenu. Posle toga, barem na filmu, više nikad nisam dobila neki zanimljiv glumački zadatak iako se pokazalo da umem i to. Možda je, na dalji tok tih filmskih podela, uticalo i to što sam igrala u ’Boljem životu’ ženu kakva je Emilija Popadić. Verovatno su me, kao takvu, i zapečatili. Ali sam ja zato imala pozorište, gde sam igrala različite uloge i koje i jeste moja najveća ljubav. Ono jeste najefemernije, jer kad se skine predstava sa repertoara nje više nema. Ipak, to je specifičan doživljaj, kontakt sa publikom i tih dva sata dizgine su u vašim rukama. Pozorište je nezamenjivo, iako je em prolazno em se ne isplati. Ali to je za dušu“, uz smeh završava svoju priču za BIZLife Svetlana Bojković.

„Bila bih dobra Ana Karenjina“

„Ja sam puno i, što je još važnije, kontinuirano radila tako da nisam imala ni vremena da razmišljam o ulogama koje bih želela. Više su uloge mene sustizale nego što sam ja njih jurila. Često kažem, ali to tek sada, kad sam bila mlađa nisam za tim čeznula, da mi je žao što nisam igrala Anu Karenjinu, naravno u nekoj dobroj dramatizaciji i dobroj režiji. Mislim da bih to dobro uradila“, otkriva Svetlana.

Izvor: BIZLife magazin

Piše: Nevena Azinović