Kako živimo u laži? Zavaravamo sebe da bismo bolje obmanjivali druge

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Pixabay

Ljudi se  stalno zavaravaju. Sebi kažemo da smo pametniji i zgodniji od naših prijatelja, da politička partija kojoj poklanjamo naše simpatije ne može zgrešiti, da smo isuviše zauzeti da bi pomogli kolegi. U predgovoru knjizi Ričarda Dovkinsa „Selfish gene“, biolog Robert Trivers je ponudio objašnjenje ovakvog ponašanja. Naime, on kaže da sebe varamo kako bismo druge zavarali i stvorili društvenu nadmoć. Sada, nakon četiri decenije Trivers i njegove kolege su objavili prvo istraživanje koje podržava ovu njegovu teoriju.

Psiholozi su otkrili nekoliko načina na koje sebe zavaravamo: pristrasno prikupljanje informacija, pristrasno razmišljanje i sećanja. Novo istraživanje se usmerava na prvu stavku – način na koji prikupljamo informacije koje idu u prilog onome u šta želimo da verujemo i izbegnemo ono što nam ne odgovara.

U jednom eksperimentu Trivers i njegov tim je pitao 306 učesnika da napišu ubedljiv govor o izmišljenom liku Marku. Rečeno im je da će dobiti bonus u zavisnosti od toga koliko govor bude efektivan. Nekima je rečeno da Marka predstave kao dopadljivog, drugi su dobili instrukcije da učine obratno, dok su treći imali zadatak da sakriju utisak koji su o njemu stekli. Kako bi prikupili informacije o Marku, učesnici su gledali seriju kratkih videa, koje su mogli da prekinu kad god su želeli. Za neke učesnike, najraniji snimci su Marka predstavili u dobrom svetlu (reciklirao je, vratio je izgubljeni novčanik), a postajali su sve mračniji (dobacivao je devojkama na ulici, udarao prijatelja). Za druge, snimci su išli od mračnog do tamnijeg.

drawing-1807099_640Kada je od ispitanika zatraženo da prikažu Marka kao dopadljivog, ljudi koji su gledali snimke u kojima je on predstavljen kao dopadljiv su ranije prestali da gledaju od onih koji su videli prvo one u kojima je on predstavljen na loš način. Prvi nisu čekali da dobiju celu sliku sve dok su imali dovoljno informacija koje bi ih ubedile da je Mark dobar. Zauzvrat, njihovo mišljenje o Marku je bilo pozitivnije, a govori o njemu su bili ubedljiviji.

„Ono što je ovde zanimljivo, jeste to da mi intuitivno razumemo da ako ne možemo sebe da nateramo da u nešto verujemo, bićemo manje sposobni i druge da ubedimo,“ ističe Vilijam fon Hipel, psiholog na Univerzitetu u Kvinslendu.

U stvarnom životu vas niko ne plaća da govorite o Marku, ali vi možda prodajete polovna kola ili pregovarate o unapređenju na poslu. To su sve situacije u kojima vi ubeđujete nekoga da prihvati vaše stanovište.

Jedan od najčešćih tipova samoobmane je samoulepšavanje. Psiholozi tvrde da smo mi evoluirali na taj način da precenjujemo svoje dobre osobine jer nas to čini da se bolje osećamo. Ali naš osećaj da smo „okej“ nema utemeljenja u nauci jer on ne odlučuje o tome da li ćemo preživeti ili ne.

Trivers tvrdi da onako kako mi vidimo sebe, tako nas vide i drugi, a sve je to važno pri pronalaženju partnera i posla. U prilog ovom argumentu ide i istraživanje iz 2012. godine koje je pokazalo da su ljudi sa više samopouzdanja smatrani kompetentnijima i da su imali viši socijalni status.

Poruka koju iz ovoga treba da izvučemo jeste da ukoliko treba nekoga da ubedimo nešto, najpre budemo sigurni da mi sami u to verujemo. A ukoliko neko želi u nešto da nas ubedi, uvek treba razmisliti o njegovoj motivaciji jer čak iako nas ne laže, taj neko nas možda nesvesno obmanjuje.

Izvor: BIZLife, scientificamerican.com

Foto: Pixabay