Moramo se baviti sopstvenim opstankom

Aleksandar-Simic
PinterestFacebookTwitterShare

Ljudi imaju običaj da kažu „nikad ne reci nikad“ a to praksa obično potvrdi. Tako je i Aleksandar Simić mislio da će se u životu baviti svime osim muzikom, dok se nije umešao „gospodin Slučaj“. Sa nepunih 15 godina, od prijatelja je dobio kalkulator, koji je ubrzo pretvorio u „klavijaturu“, otkrivajući zvukove i note iza svake tipke. U međuvremu je diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti, a u svoj portfolio uvrstio je dela koja je, po porudžbini, komponovao za NASU, Rusku federaciju, Vatikan, UN, Beogradsku Univerzijadu…

U muzici ste se obreli slučajno („slučaj Digitron“) a uradili mnogo više nego oni koji su imali pažljivo pripremljenu agendu za uspeh…

Moram da primetim da „slučaj digitron“ zvuči više kao korupcionaška afera, nego kao početak jedne muzičke karijere, ali je fakat da bi mi život izgledao drugačije da nije bilo tog digitrona. Šta da Vam kažem, osim da možda citiram Vudija Alena koji kaže “ Life is what happens while you’re making other plans“; i to apsolutno stoji. Šta nam znače agende? Neko krene da pronađe Indiju pa ode čak do Amerike, neko posveti slikarstvu ceo život i na kraju proda jednu jedinu sliku, ostajući usput i bez jednog uveta, a neko, kao Roberto Benini, u filmu već pomenutog Vudija Alena, izađe da iznese đubre i preko noći postane medijska senzacija. Nema pravila za uspeh, osim možda ovih izopačenih koje je donelo novo doba. I, konačno, da odgovorim na Vaše pitanje, dajući samom sebi šlagvort kroz „novo doba“ i amputirani materijalizam kao njegovu maksimu: Da – mislim da jesam uradio neke stvari zato što nisam bio previše pragmatičan, ali moram da budem pošten i da priznam da sam za to imao i uslove. Mogao sam sebi da dozvolim da radim samo ono u šta verujem hiljadu i jedan posto, što nije mala privilegija.

Malo ko može da se pohvali CV-jem poput Vašeg  a opet, Vi sami svoj zvanični CV sažimate u dva-tri pasusa…

Biografije su po pravilu vulgarne ali neophodne aproksimacije. Ljude, kao što znate, sve manje istinski interesuje bilo šta što nije direktno u njihovoj funkciji. I kad se zeznu da Vas pitaju „kako ste“, u stvari Vas ne slušaju. Rećićete možda „Loše sam. Krenuo mi kamen u bubregu“ ili „Evo, idem babi sa sahrane“, a oni će Vam odgovoriti sa „Bravo, bravo!“. Zato verujem da ljude nema smisla opterećivati viškom informacija, osim ako ne pokažu da su zaista zainteresovani.

Ako bi se za nekog moglo reći da je „renesansni čovek“ u Da Vinčijevskom smislu te reči, onda ste to Vi. Svoju misiju shvatate daleko ozbiljnije od toga da kreirate kvalitetnu muziku lepu za uho i prijemčivu publici ( što je danas već samo po sebi ozbiljan zadatak)?

Uska specijalizacija je izmišljotina druge polovine dvadesetog veka. U Jugoslaviji konkretno, samog Stipeta Šuvara i njegovog sistema „usmerenog obrazovanja“, koji je u jednom trenutku iznedrio i takvu kvalifikaciju kao što je „proizvođač donjeg dela cipele“, koji mi neusmereni inače prosto i krajnje nestručno zovemo „đon“. Naravno da čovek  treba najbolje da poznaje ono što čini suštinu njegovog zanata, ali verujem da je jedan jedini način da budemo dobri u onome što smo izabrali kao svoje „osnovno zanimanje“, taj da budemo što je moguće svestraniji. Jedno je biti „jack of all trades and master of none“, a drugo je biti nesvestan svega ostalog što čini život i svet koji nas okružuje. Što se tiče misije, mislim da je stvar očigledna. Znate kako ste ranije imali periode u kojima je umetnost stvarana po uzusima određenog stila – renesansa, barok, rokoko, pretklasicizam, klasicizam, romantizam, impresionizam, moderna, postmoderna. Za ovaj period se u narodu sve više odomaćuje termin „vreme šunda i kiča“, koji ja inače ne volim, ali i dalje verujem da je suprotstavljanje „šundu i kiču“ politički i egzistencijalni imperativ. Ako čitate Platona ili Aristotela, podsetićete se da to uopšte nije nova ideja, iako se sada čini pomalo zaboravljenom, ili još gore, prevaziđenom.

Šta je najviše uticalo na takvo Vaše poimanje odgovornosti pojedinca: porodica, okruženje, vaspitanje, prilike…? Ili prosto ona čuvena maksima „da bi zlo pobedilo, dovoljno je da jedan dobar čovek ne uradi ništa“?

Sve ovo što ste nabrojali, osim što mislim da je ključna reč „vaspitanje“. Svi mi imamo i porodice i okruženje i okolnosti, ali nemamo obavezno i vaspitanje. Vaspitanje je jedna čudna mešavina straha od Boga, krivice zbog mogućnosti da ste se o nekoga ili nešto ogrešili, obzirnosti i odgovornosti, prekaljenih kroz ljubav, empatiju i pre svega duboku svest o drugim živim bićima. Ako ste svesni nečega osim samoga sebe, onda ste svesni i svojevrsne obaveze; obaveze da vratite delić onoga što Vam je dato i da učinite ono što možete da stvari budu bolje – tamo gde imate mogućnosti, ideja i uticaja. Znamo ko su ljudi koji sebe zovu političarima. Znamo kako su došli dotle, znamo koji ih motivi vode, i znamo koliko su (odnosno koliko redovno nisu) sposobni, kvalifikovani, empatični, časni ili hrabri, a upravo te osobine su potrebne da bi mogli da se oslonimo na njih i bavimo se svojim poslovima, znajući da je naša budućnost i budućnost naše dece u sigurnim i pravim rukama. Ovako smo praktično i prinuđeni da se bavimo nekim stvarima koje možda nisu po definiciji naš posao, ali nas se itekako tiču.

Sarađivali ste i sarađujete sa Vatikanom, Izraelom, Ujedinjenim nacijama, Amerikom, Rusijom… na različitim projektima, koji prevazilaze muziku. Šta Vam je trenutno u fokusu?

Sve države koje ste nabrojali, uključujući naravno same i Ujedinjene nacije, su neke vrste multilateralnih institucija, s obzirom na komplikovanost njihovih interesa, uticaja i ukupne politike. Ono što jedan umetnik, koji sticajem okolnosti ima pristup instutucijama i ljudima može da uradi, to je da iskoristi tu mogućnost da neke stvari artikuliše na pravi način i da na pravo mesto plasira neke ideje. Po pravilu, okruženje moćnih ljudi je veoma oprezno i održavanje status quo-a je najbolji recept zahvaljujući kome ne ugrožavaju svoje teško stečene pozicije. Zato neki put prave inicijative lakše mogu doći sa strane. Mislim da bi sadašnji prioritet morao biti očuvanje mira na prostorima Zapadnog Balkana i koliko god mogu usmeravam svoje napore kao tome. Uz nestabilnu situaciju u Makedoniji, Bosni, Sandžaku, jugu Srbije, Kosovu i uz sve očiglednije „lebensraum“ ideje koje dolaze iz Tirane, mislim da postoje ozbiljni razlozi za zabrinutost. Uz ogromnu krizu poverenja, saradnje i bazične odgovornosti u celom regionu, jasno je da se svi konstruktivni činioci i pojedinci moraju udružiti u jedinstveni front koji će raditi na očuvanju mira, makar to bilo i uprkos samim liderima i njihovim nacionalističkim politikama, koje neumitno podsećaju na početak devedesetih. Zato sam, recimo, pre šest meseci, zajedno sa gospođom Sonjom Liht i gospođom Simonom Mikulesku, predstavnicom Generalnog sekretara UN za Zapadni Balkan, počeo da radim na obnavljanju jedne inicijative za međureligijsku solidarnost, saradnju i odgovornost, koju sam još 2011. započeo sa bivškim portugalskim predsednikom Sampajom, tada šefom Alijanse Civilizacija UN, u koju smo još onda uključili i sve visoke predstavnike verskih zajednica – sa idejom iznalaženja načina za očuvanje mira na ovim prostorima.

Kao “građaninu sveta” šta se Vama čini – koje su najveće akutne boljke savremenog čovečanstva?

Mislim da je osnovna boljka nedostatak svesti o ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazimo. Da bi se uhvatili u koštac sa klimatskim promenama, uništavanjem planete, sve snažnijim društvenim nejednakostima ili mogućnošću novog globalnog sukoba, moramo za početak biti svesni problema, a onda i dovoljno uplašeni, kako bi umesto fudbalom, modom, estradom i pukim konzumerizmom, počeli, dok još ima vremena, da se bavimo i sopstvenim opstankom.

Od ranog detinjstva, kretali ste se u krugu ljudi o kojima su se pisali članci ali i tomovi i tomovi knjiga. Ko je najfascinantija osoba koju ste upoznali?

Moji roditelji – jer su mi pored prilike da učim direktno od nobelovaca, pulicerovaca, državnika i tvoraca istorije, dali pre svega stabilnost, ljubav, i topao dom kome bih se uvek punim srcem vraćao.

Za kraj, jedno pitanje za Vašu umetničku dušu. Da li će lepota zaista spasiti svet?

Hoće. Lepota je neka vrsta svetog grala – omnipotentne stem ćelije koja može da pobedi čak i ovu metastazu vremena u kome živimo.

Izvor: BIZLife magazin

Piše: Nevena Azinović