Sve dok nisam postao muškarac, nisam znao koliko im je dobro na poslu

mad-men-ytb-printscr
PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Printscreen

Tomas Pejdž Mekbi, novinar portala Quartz, govori o razlikama između tretmana koji muškarci i žene imaju u poslovnom okruženju.

„Testosteron je učinio da moj glas postane dublji. Toliko dubllji da ga je gotovo nemoguće čuti u baru ili na sastanku gde mnogo ljudi priča istovremeno. Ali kada pričam, ljudi me ne samo da me slušaju nego se i naginju ka meni. Njihove oči su usmereni na moja usta ili na ruke, kao da se time štite od bilo čega što bi moglo da im odvrati pažnju izvan mojih moćnih reči.

Ovo je zaista izuzetno za nekoga koga su 30 godina tolerisali (u najboljem slučaju) ili isključivali (u najgorem) u radnom okruženju. Pre testosterona moja bezbrado, androgino telo je bilo neprikladno, neprofesionalno.  U korporativnom svetu, nekada su mi i govorili da ne idem na sastanke sa veoma važnim klijentima jer će moj izgled „poslati pogrešnu poruku“.

Redovno su me prekidali. Na sastancima, moj glas nije pozivao ljude da naprave pauzu i da počnu da me slušaju. Nikada nisam pobedio u pregovorima za platu. I nikada nisam bio zapošljen, kao što sam pre dve godine, zbog mog „potencijala“.

Ovo je sve uprkos činjenici da sam radio u progresivnim okruženjima, mestima gde sam čuo ako muškarci projektuju internalizovani seksizam i gde žene zauzimaju važne liderske pozicije.

Prvi put kada sam nešto rekao na sastanku sa mojim novim dubokim i tihim glasom, primetio sam iznenadno usmeravanje pažnje na mene. Bilo mi je toliko neprijatno da gotovo da nisam završio rečenicu. Bio sam u Bostonu i radio sa ekipom glasnih novinara, u telu koje je rađalo dlačice i izgledalo, po prvi put, muško svima koji su me posmatrali.

Ali soba je ostala tiha i sa mnom. To je bio oredak stvari: svi u sobi su čekali – i muškari i žene, da ponovo otvorim usta.

Počeli su da me doživljavaju ozbiljno.

Iako sam „frilensovao“ čitav život, svoju karijeru u medijima sam počeo sa 30 godina, kao urednik. Brzo sam napredovao i dobio sam unapređenje pre nego što sam navršio godinu dana rada. To postignuće je delimično došlo jer sam tokom godina otkrio svoj put. Takođe sam radio vredno i uveren sam da sam dobar u tome što radim.

Međutim, takođe verujem da je moj uspeh povezan sa time što su me tretirali kao muškarca. Svakodnevno sam bivao nagrađivan za ponašanje koje nisam do sada pokazivao kao što je odbrana ideala, odgovaranje na napade i preduzimanje inicijateve. Kada se jednom dokažem, to se i zadržava.

„Muškarcima dajemo veći kredibilitet“, dr Simard sa Harvarda kaže. A kada kaže svi, misli na sve nas. Ona je u svom istraživanju zabeležila da žene češće dobijaju „blagu pohvalu“ – povratnu informaciju koja ne nosi neki stvarni poslovni dobitak.

Štaviše, u komentarima vezanim za način komunikacije, žene su 76 odsto više od muškaraca bile ocenjivane kao „previše agresivne“. Ovo može izgledati kao prosta metrika, ali ona utiče na vaš napredak na poslu tokom godina. To je „potencijal“ na koji se misli kada se planira unapređenje.

Ljudi očekuju više od mene

Ambicioznost i kompetitivnost stariji su od moje „tranzicije“ najmanje 20 godina. U šestom razredu sam osvojio nagradu jer sam pročitao oko 600 knjiga za jedno leto. Odgajala me je samohrana majka koja me je naučila da se borim za sebe. Ona je bila fizičar koji je radio za Ted Kenedija i jedna je od prvih žena na visokoj funkciji u Dženeral elektriku. Imala je puno „potencijala“ i definitivno nije računala da će je neko primetiti tek tako.

Zaista je sjajno šta vera može da uradi. Ja osećam da, od moje „tranzicije“, ljudi žele da vide najbolje u meni. Volim da mislim da sam opravdao ovo verovanje. Za mišljenje me pitaju gotovo svakodnevno i o stvarima koje su daleko izvan granica mog posla. Sve ove pozitivne reakcije su mi pomogle da postajem najbolja, najproduktivnija i najkreativnija verzija sebe.

Više zarađujem

Jednom, nakon moje tranzicije, nervozno sam se pripremao da tražim povišicu. Pričao sam sa nekoliko ljudi koji su se nalazili u sličnim situacijama i koji su zarađivali više od mene i imali listu velikih dostignuća koja prevazilaze moja. Moja prijateljica se nedavno vratila sa porodiljskog bolovanja i uspešno je  „izboksovala“  veću platu i manje radno vreme. Ona mi je dala dobar savet – da priđem mom šefu racionalno i bez emocija i da zasnujem svoje zahteve na sopstvenim dostignućima, i da ne osećam krivicu zbog toga što vredim. Poslednje me je dotuklo jer sam bio zabrinut da će šef biti frapiran mojim zahtevom.

„Mislim da je to zbog tvog ženskog vaspitanja,“ primetila je moja prijateljica.

Mislim  da je bila u pravu. Nekoliko studija je pronašlo da „društvena cena“ koja postoji za žene koje pregovaraju o povišici ne postoji za muškarce.“

Izvor: Quartz

Foto: Printscreen

Piše: Ana M.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Polja označena sa * su obavezna.