Vladeta Jerotić o tome kako su povezani čovekova slabost i potreba za moći

vladeta-jerotic-ytb
PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Youtube/Printscreen

U emisiji „Agape“ voditelja i autora Aleksandra Gajšeka, veliki i genijalan mislilac, lekar, psihijatar i autor Vladeta Jerotić govorio je o volji i samovolji. Rekao je da ako je čovek samovoljan zbog toga može da strada. Ali, ako se nađe balans između samovolje i inferiornosti, to je zdravlje. Voditelj Gajšek ga pita, kako naći taj balans?

„Samovolja i svojevolja nije isto. Čovek treba da bude svojevoljan ali ne samovoljan. Samovoljan – ostaje ona tvrdoglavost celog života koja se ne koriguje, jer je u detinjstvu bila gušena. Rodi se tvrdoglavo dete, sa svojim prkosom, ne mora sve da bude posledica rđavog vaspitanja. Roditelji moraju da vide to – kod nekog deteta koje je pasivno i „mekano“, jačaj mu volju, jačaj mu samosvest, a kod tvrdoglavog smanjuj, ali postepeno…

Čovek je inferiorno, slabo biće po Alfredu Adleru. Težnja ka moći kod čoveka, težnja ka vlasti – to traje neprekidno. Dete već u ranom detinjstvu ima potrebu da gospodari roditeljima, ako mu to dopuste – posle će mu to biti normalno, težiće ka vlasti, da bude šef. I to u bilo kojoj oblasti – šef bolnice, šef fabrike, politika naravno.

„Čovek je inferiorno, slabo biće po Alfredu Adleru.“

Težnja ka moći je najjača. Nasuprot ove opasne težnje ka moći, koja je urođena, kod čoveka postoji težnja ka znanju i saznanju. Težnja ka moći je posledica inferiornosti. Inferiornost ružno zvuči, ali Adler kaže da je svako dete slabo, i ono ima potrebu za zaštitom i sigurnošću. Ko će mu to dati – daju mu roditelji. A roditelji… nisu ni sami sigurni. Ali, bar neka postoji relativna sigurnost. Otac i majka (muž i žena) su sigurniji kada su zajedno, nego kada su sami.

Čovek je slabo biće, i iz te slabosti čovekove proizlazi sve ovo – potreba za vlašću, potreba za moći, pravi se važan, a nikad nije dovoljno siguran… Slabost se ne sme precenjivati niti potcenjivati.

Siguran sam da sam nesiguran – jer sam smrtno biće, jer svaki naučnik zna da može da se koriguje naučno otkriće. Kao što je korigovan Kopernik, korigovan, ne odbačen, Njutn, Ajnštajn… Umetnik takođe, stvara velika umetnička dela pa nije siguran kako će da izađe iz njega to što treba da kaže. Dostojevski kaže: „Ja mucam kad pišem.“

Veliki naučnici, veliki umetnici, veliki filozofi znali su da su nesigurni… jer je čovek slabo biće, opet ponavljam. To je paradoks, i to nije tako lako reći.

Izvor: BIZLife

Foto: Youtube/Printscreen

Piše: N.V.

Komentari 1

  1. ESMA

    Volim da citam ovakva filozovsko psiholska zadiranja u ljudsku bit.Samim tim dobijam zelju za komentarom i dajem sebi za pravo kao komentatoru za kojeg su urednici ,samim stvaranjem ove aplikacije dali sansu za licna zapazanja.Razumela SAM gospodina Jerotica kao i citate koje je koristio ,ali ne mislim da je ovaj nacin svrsishodan u profesiji kojom se bavi ovaj poznati teoeticar.Zadatak psihijatara ,psihologa ,kao uostalom i roditelja je da osnaze covekov potencijal raznim nacinima koji se mogu postici i kroz pricu.To sto je covek generalno krhko bice ne sme voditi ni u ocaj ni u ravnodusnost niti malodusnost vec u jacanje psihicke izdrzljivosti kroz razne nacine samodiscipline .Uopste ne vidim nista velicanstveno ,niti posebno korisno u ponavljanju cinjenicnih stanja vec vidim u suprostavljanju slabosti kroz svest da se covek ne zadovoljava samo takvom klasifikacijom jer veruje u snagu volje ,ljubavi nad malodusnoscu i melanholijom koju treba gledati kao prolazna stanja vise nego ljubav koja moze biti postojana,zaceta,ubedjena sam u glavi ,koja se seiri ,saljuci signale ostalim delovima organizma.