Učite od najvećih književnika: Kolika je samodisciplina potrebna da bi se ostvario cilj?

murakami-art.jpg
PinterestFacebookTwitterShare

Foto: nowness.com

Rad na svakom projektu , ma koliko mali bio, zahteva određenu samodisciplinu. Ali možete li zamisliti išta teže nego sesti i napisati knjigu, i to dobru knjigu. Pročitajte kako su to radili ili rade neki od najpoznatijih svetskih književnika, i možda otkrijete pristup ili pronađete inspiraciju koja će vam pomoći na putu ostvarivanja svojih životnih ciljeva ili čak manjih, svakodnevnih zadataka.

Nijedan od ovih pisaca nije imao priručnik koji bi im rekao koji je najbolji način pristupa tako zahtevnom poslu kao što je pisanje knjige, ali su uz pomoć pokušaja i grešaka pronašli su onaj koji je za njih najbolji.

Za Ernesta Hemingveja (Ernest Hamingway) je poznato da je pisao stojeći i u svom pristupu radu bio je podjednako poetičan i pragmatičan. On je ovako opisao svoj proces rada:

„Kada radim na knjizi ili priči, pišem svako jutro, ukoliko je moguće, odmah sa izlaskom sunca. Nema nikoga ko bi vas uznemiravao, i prijatno je i hladno kada počneš da radiš, a ugreješ se dok pišeš…I pišeš sve dok ne dođeš do toga da i dalje imaš energije i ideju za ono što će se sledeće dogoditi, a onda se zaustaviš u iščekivanju sutrašnjeg dana, kada ćeš sve početi iz početka. Kada se zaustaviš, u isto vreme si i ispražnjen i ispunjen, kao nakon vođenja ljubavi. Ništa ne može da te povredi, ništa da se desi, ništa nije bitno, do sutrašnjeg dana. A to iščekivanje narednog dana je najteže preživeti.“

Haruki Murakami je godinama unazad na čelnoj poziciji kladionica za narednog dobitnika Nobelove nagrade za književnost, i ljubitelji njegovog pisanja se nadaju da je baš ovo njegova godina. Njegova samodisciplina u radu je fascinantna.On kaže:

„Kada pišem roman, ustajem u četiri ujutro i radim oko pet-šest sati, zatim trčim 10 kilometara ili plivam kilometar i po ili radim i jedno i drugo, zatim malo čitam i slušam muziku. U krevet odlazim u devet sati. Ove rutine se držim svakog dana, bez izuzetaka. Ponavljanje postaje jako bitna stvar, ono je jedan vid hipnoze. Na taj način ja hipnotišem sebe kako bih dosegao dublje stanje uma.“

Vilijem Gibson (William Gibson) je napisao možda najpoznatije cyberpunk delo ’Neuromanser’, ali je sam proces pisanja za njega uvek bio težak. U intervjuu za Paris Review iz 2011. on kaže:

„Kada pišem knjigu, ustajem u sedam. Proverim svoje mejlove i konzumiram dnevnu dozu interneta, kao što danas to radi većina ljudi. Popijem šoljicu kafe, a tri dana nedeljno idem na pilates. Zatim sednem i pokušam da pišem. Ukoliko se baš ništa ne desi, dam sebi dozvolu da pokosim travnjak. Ali najčešće samo sedenje i pokušavanje je dovoljno da bi se započelo sa radom. Napravim pauzu za ručak, nakon koje se vratim i pišem još malo. Zatim obično dremnem. Dremka je jako bitna za moj proces. Ne san, već to stanje padanja u san, kada se misli komešaju.

Kako napredujem sa knjigom, proces postaje sve zahtevniji. Na početku, radna nedelja mi traje pet dana, a svaki dan radim od deset do pet sa pauzom za ručak i dremku. Na samom kraju, radim sedam dana u nedelji i do 12 sati dnevno.

Pred kraj knjige, kompozicija postaje toliko kompleksna, kao neko hemijski izmenjeno stanje koje će nestati ukoliko mu ne dam sve od sebe. I sve što je neophodno je da jednostavno pišem sve vreme. Budno stanje kada ne pišem, postaje veliki problem. Uvek mi je drago kada se taj period završi.“

Izvor: BIZLife

Foto: nowness.com