Upoznajte studenta zidnog slikarsva kojem nije teško da radi na viljuškaru

Upoznajte Marka Ilića – on ima 24 godine i student je zidnog slikarstva iz Kragujevca. Rešio je da samostalno ostvari svoje životne snove i nije mu teško da za njih radi vredno, čak i na viljuškaru. Prioritet mu je završetak studija, privodi ih kraju i raduje se godišnjoj izložbi u maju koju priprema zajedno sa svojim kolegama. Opredelio se za  aktove i čeka ga predan rad u ateljeu fakulteta gde će, kako kaže, raditi i po deset sati dnevno.

Markova priča definitivno izlazi iz svih ustaljenih šablona – jer je do svog zacrtanog cilja spreman da stigne i preko teških fizičkih poslova.  Rano se osamostalio i uvideo da stvari zavise samo od njega. Shvatio je da nema vajde od sedenja u „četiri zida“, depresije ili čekanja da „sistem“ pomogne, pa se hrabro uhvatio u koštac sa najtežim izazovom – kako da zaradi za život i svoje studije. Počeo je da obavlja razne letnje sezonske poslove preko Omladinske zadruge, bez ikakvih predrasuda da možda to i nije za njega, budućeg umetnika ili profesora.

„Nisam birao, radio sam teške fizičke poslove na transportu robe i brao voće. Prvi novac sam zaradio još kao 18-godišnjak radeći na plantaži u Beloj Crkvi gde su uslovi bili vrlo loši ali i to sam izdržao. Dobre utiske nosim iz Arilja ,gde svake sezone berem maline. Pošto sam se dobro pokazao, napredovao sam od berača  do poslovođe. Snalazim se i u brojnim poslovima na poljoprivrednom gazdinstva. Zarađivao sam i izvlačeći drva sa Rudnika, gde sam taj posao učio od najboljih, prekaljenih drvoseča sa te planine“ – priča Marko i dodaje: „Ne stidim se. Nije sramota raditi – sramota je krasti“.

 Svet mašte i svet realnosti

I ako njegov budući poziv zahteva dosta mašte, svakodnevica ga, priznaje, drži u svetu realnosti u kojoj mora da se sam izbori za svoje prihode.

„Shvatio sam da bi trebalo sve što znam i umem, uz ovu svoju mladalačku energiju, da usmerim tako da od toga mogu i da zaradim. Počeo sam da razmišljam i kako  da  nešto više naučim, da  savladam  neke nove veštine, kako bi sutra mogao da konkurišem i za druge sezonske poslove koji se traže.“

Prošle jeseni, ubrzo pošto je položio vozački ispit Marko je saznao od poznanika iz Centra za socijalni rad da postoji obuka u okviru programa Znanjem do posla na kojoj može da nauči da vozi viljuškar.  Prijavio se na obuku za rukovaoca sredstvima unutrašnjeg transporta koja podrazumevaju viljuškare, podizne platforme i mosne dizalice-kranove.

“Tokom školovanja u srednjoj školi, pa i kasnije na studijama, nisam imao nikakve dodirne tačke sa mašinama. Ali pošto sam po prirodi radoznao, volim da vozim, a viljuškar mi je izgledao zanimljivo, odlučio sam da krenem na tu obuku” priča Marko.

Kaže da je mu je obuka bila laka, prošao je njen teoretski deo i test, a onda krenuo na praktičnu obuku u preduzećima „Sloga“ i „HTL”.

„Bilo je malo početnog straha od nepoznatog, ali uz pomoć instruktora, korak po korak, savladao sam vožnju viljuškara. Prvo smo imali lakše vežbe, pa složenije i onda najteže  zadatke u transportu robe. Ja sam sada pravi akrobata na viljuškaru!“

Kada je u društvu svojih vršnjaka koji znaju za njegovu novu veštinu Marka u šali često pitaju da li mu umetnička inspiracija dolazi i dok vozi viljuškar.

„Viljuškar nema ama baš nikakve veze sa umetnošću ! Moraš da budeš samo dobro koncentrisan i pažljiv dok voziš , da imaš osećaj za gas, sve ostalo je rutina“ – odgovara Marko.

Posle kraće pauze, uz osmeh dodaje – “Pa dobro, istina je, umetnik si uvek, čak i na viljuškaru!”

Šta dalje?

Po završetku i praktičnog i teorijskog dela obuke Marka očekuje sertifikat koji će mu pomoći da dođe do traženog posla viljuškara. Nova znanja stečena na programu “Znanjem do posla” koji zajedno realizuju vlade Srbije i Švajcarske, otvoriće mu više mogućnosti za pronalaženje posla i sticanje prihoda koji su mu potrebni za život i nastavak školovanja. Nije mu životni cilj da bude viljuškarista, naglašava, ali je ovo jako koristan i dobro plaćeni privremeni posao.

Marko nam otkriva da će svoj CV moći da obogati i novom kvalifikacijom, pošto je u međuvremenu upisao i kurs za „java“ programere, motivisan činjenicom da su i tu dobre šanse za zaposlenje i zaradu. Poredeći se sa većinom svojih vršnjaka, skromno primećuje da je pomalo drugačiji i specifičan.

„Da nisam rano morao da počnem da se brinem sam o sebi možda bih bio poput onih mladih ljudi koji su danas pasivni, pa sedeći u nekom komforu o trošku roditelja prozivaju državu ili nekog drugog da su odgovorni za njihovu sudbinu“ kaže Marko.

 Svoju sudbinu uzeti u svoje ruke

Ne želi mnogo da kritikuje, ali smatra da je pogrešno sa 20 godina živeti o tuđem trošku. Mnogi vršnjaci su, veli, nezadovoljni i apatični i ne shvataju da je najbolje kad svoju sudbinu uzmeš u svoje ruke.

 „Mislim i da je pogrešno što svi koji studiraju danas očekuju zaposlenje u svojoj struci. Ovo više nije vreme diploma, nego rezultata. Moraćemo da radimo onaj posao za koji postoji tražnja, zato je važno prilagođavati se, širiti znanja i usavršavati se” – uveren je Marko.

Na samo korak-dva od  fakultetske diplome, on sebe voli da zamišlja u budućnosti kao profesora likovnog, jer, kako kaže, ima smisla za edukaciju dece. Ipak, vidi sebe i kao programera u nekoj velikoj  IT firmi. Spisak se tu ne završava, jer za Marka je sve moguće…

„Neću da budem parazit sistema, ne vidim sebe kao mladog čoveka kome drugi finansiraju život, ili neko ko je nezadovoljan svima, ljuti su na druge i državu i sistem što je pogrešno jer sve zavisi  samo on njih samih“, zaključio je Marko.

Izvor: Znanjem do posla

Foto: Nebojša Raus