Kako je „Crna ovca“ od antibrenda postala vrhunski brend

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Crna ovca

Nisu  imali ideju da stvore prepoznatljiv brend, ali su to postali. Nisu mislili da će za relativno kratko vreme osvojiti tržište, ali su ispred njihove radnje redovi.  Nisu znali ništa o poslu kojim se bave, ali danas prave kvalitetan sladoled. Ono u šta su čvrsto verovali je da će uspeti. Ivan Živić i njegovi prijatelji uložili su u posao oko 150.000 evra i 2015. godine otvorili sladoledžinicu  „Crna ovca“.

„Mi nismo ljudi koji dolaze iz ugostiteljstva. Radili smo kao turistički vodiči. Mi smo prijatelji koji su hteli da započnu svoju priču. Bilo je pitanje samo da li da pravimo nešto van Srbije ili da pokušamo da napravimo nešto ovde. Ono što nas povezuje, pored toga što smo prijatelji, jeste ljubav prema hrani. To se na nama i vidi – da volimo da jedemo, da kuvamo i da se bavimo hranom. Kada radite kao turistički vodić možete da upozjajete mnogo kultura. Nama je bila najinteresantnija kultura hrane u nekoj zemlji, šta je to što je specifično, šta se jede i na koji način. Vrlo brzo smo došli do zaključka da je hrana ono čime želimo da se bavimo“, priča Ivan Živić.

Pored njega, u posao su ušli i njegovi prijatelji – Zoran Jeftofvić, Bojan Radonja i Vladimir Ranković. U maju 2015. otvorili su radnju u Beogradu, a godinu dana kasnije i u Novom Sadu.

„Cela priča počela je 2012. godine kada smo odlučili da se bavimo sladoledom. Sladoled je postao perspektivan biznis svuda u svetu, biznis u koji su ljudi počeli masovno da ulažu. Kvalitetan sladoled nedostajao je domaćem tržištu. Pošto dolazimo iz posla koji nema veze sa poslastičarstvom, morali smo mnogo toga da naučimo – kako se sladoled pravi, koje su mašine potrebne, kako izgleda proizvodnja, prodaja. Prva ideja je bila da otvorimo franšizu, ali smo shvatili da to nije ono što nam treba jer sputava kreativnost koja je nama veoma bitna. Kod franšize nemate slobodu da kreirate svoje ukuse“, kaže Ivan.

Duže od dve godine su učili posao, a  2014. su iznajmili lokal i sami počeli da ga sređuju. Radili su na receptima jer je sladoled lako napraviti kada imate recept, ali doći do procedure i recepta je težak i komplikovan posao. Zato im je trebalo dosta vremena da shvate da svaka sirovina utiče na proizvod.

„Nismo u celu priču ušli sa idejom da će to biti jedan toliko prepoznatljiv brend. Nismo uopšte razmišljali o tome. Bili smo fokusirani na proizvod, da nađemo što bolje sirovine na našem tržištu, što je vrlo teško. Ali, zahvaljujući tome što smo prepoznati kao brend i što možemo to da finansiramo, pojedini uvoznici u samo zbog nas uvozili neke sirovine“.

Ime „Crna ovca“ nastalo je u šali i nisu imali ideju da ostane. Pokušavali su da smisle druga imena, ali ispostavilo se da je to ipak najbolje.

„Mi smo krenuli zapravo sa jednim antibrendom. Kada uđete u našu radnju, na prvi pogled, nemate ustisak da ste u sladoledžinici. Zapravo niste sigurni gde ste tačno ušli. Nismo hteli da imamo ništa što asocira na sladoled, osim konkretnog proizvoda. Desilo se da je jedno jutro ušla žena i kaže: ’Ja ovde prolazim svaki dan i vidim gužvu. Kakve to čorbe prodajete? Nismo išli na klasične reklame. Imamo svoje profile na društvenim mrežama i to je jedini način na koji se reklamiramo“.

Ivan kaže da su prvih mesec dana radili bukvalno 20 sati dnevno. Bili su na granici da zatvore radnju jer je navala bila tolika da nisu mogli da postignu ni proizvodnju ni prodaju. Gužve su bile velike, a ljudi u Srbiji ne vole da čekaju u redovima.

„Politika kuće je da kada dođete kod nas možete da probate svaki sladoled, a ne morate da kupite. Ali, još nam se nije desilo da je neko probao, a da nije nešto i kupio. Radili smo i na tome da ljudi ne čekaju previše. Čak i kada su gužve, kod nas se ne čeka duže od 5-6 minuta“.

Ivan kaže da se ljudi iznenade kada čuju koja suma novca je potrebna da se započne ovaj posao.

„Ono što je skupo u ovom poslu je oprema. Samo sa najkvalitetnijom opremom možete dobiti najkvalitetniji proizvod. Primera radi, u Italiji je za početak ovog posla potrebno oko 250.000 evra, a kod nas oko 150.000 evra“.

Planiraju da ostvore bar još jedan lokal u Beograd, da naprave sladoled za dijabetičare, nove kornete i nove ukuse.

Svakome ko razmišlja da uđe u ovaj, ili neki drugi privatni biznis, Ivan poručuje da detaljno analiziraju tržište jer prostor za grešku ne sme da postoji.

„Onog momenta kada postanete sigurni da prostor postoji, ne smete štedeti ni sebe ni investicije. Činjenica je da je potrebna dobra ivnesticija da bi se moglo doći do kvalitetnog proizvoda. Svako ko razmišlja da uđe u neki posao koji će mu doneti novac, a da neće morati da u tom poslu provede 16 sati dnevno narednih pet godina, grdno se vara. Jer koliko god da platite nekoga da radi za vas, on taj posao neće raditi dok ga vi ne budete radili. Ljudi koji rade za vas su na prvom mestu. Ni mušterije, ni sladoled, već zaposleni“, poručio je on.

Izvor: BIZLife

Foto: Crna ovca

Piše: Tanja Njegomir