PREDUZETNIČKA PRIČA: Nisam imala pojma u šta se upuštam

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Belgrade Workshop

Nije znala u šta se upušta. Pravila je početničke greške. Nekoliko godina je lutala dok nije pronašla svoj put i naučila da kaže NE pogrešnim ponudama. Izabrala je da postane preduzetnik jer je rad u kancelariji odbojan a težnja ka slobodi njen unutrašnji pokretač. U svet mode Aleksandra Velimirović Janakievski obrela se bez ikakvog iskustva ali sa željom da iskaže svoju kreativnost. Sada razmišlja i o novom biznisu.

 „Izbor posla kojim se bavimo svesno je gotovo uvek motivisan zaradom ili profitom, napredovanjem u karijeri i pozicioniranjem u društvu. Podsvesno, uvek težimo nekoj emociji, iskustvu ili stanju. U mom slučaju, na svesnom nivou, izbor da postanem preduzetnik bila je jaka odbojnost prema radu u državnoj službi, u nekoj instituciji ili ma kakvoj kancelariji, dok je težnja za slobodom bila glavni unutrašnji pokretač. Kao osvedočeni kreativac, a pre toga samo kao deo mehanizma uključena u porodični posao iz potpuno druge oblasti, obrela sam se u svet mode, bez ikakvog prethodnog praktičnog iskustva u vođenju i organizaciji posla, sem teoretskog znanja i jake naklonosti prema tekstilu. Sada mogu da kažem da zaista nisam imala pojma u šta se upuštam“, priča Aleksandra.

Baš u godini kada je svet priznao da ne zna kako da izađe na kraj sa ekonomskom krizom, u proleće 2008.  ona je pokrenula svoju firmu „Belgrade Workshop“ i svoj modni brend namenjen ženama.

„Pošto više volim rad u timu okupila sam grupu kolega, dizajnera tekstila i odeće. Upuštamo se u avanturu zvanu dizajnerski atelje. Vremenom prelazimo na male serije dobro dizajnirane garderobe, mahom od prirodnih materijala, koja lako može da se kombinuje i nosi u svim dnevnim i večernjim prilikama. Jedan isti model haljine kupovale su i majke i ćerke. Prve da ih nose sa salonkama i baletankama, kao klasiku, a druge uz starke i bajkerke, koje ih deklarišu kao autentične u moru kopija“.

Bez obzira na kasniji uspeh, Aleksandra priznaje da je napravila sve početničke greške koje su se dale napraviti.

„Od nejasno definisanih ciljeva, zaduženja i očekivanja od izvođača i saradnika, ulaganja u sve moguće, korisne ili ne, vidove reklamiranja, do pokušaja da odgovorim na zahteve svakog ko bi ušao u prodajni prostor. Podrazumeva se da je sve to dosta koštalo. Jedina razlika je da li ste dobro pripremljeni pa novac ulažete planski ili stihijski, deo po deo. Ali kao što kaže moja omiljena reklama za Šveps:’ Svako iskustvo se plaća ali je neprocenjivo’, tako je i meni iskustvo omogućilo da posle tih prvih godina lutanja, definišem koncept, saradnika, obim proizvodnje, cene i što je možda najvažnije, način da kažem NE raznim ponudama koje se ponekad čine kao spasonosna rešenja“.

Iz ove priče razvio se izdanak u vidu savetovanja, radionica i predavanja namenjenih ženama. Aleksandra kaže da je shvatila da je najvažnije dati ženi ideju kako sve može da nosi odeću, ohrabriti je da osvesti i pokaže mnoge svoje strane, razvije snagu svog stila. Tako je spontano nastao i koncept modnog mentoringa.

„Mnogi lepi i korisni, mogla bih reći i poučni događaji i susreti, obeležili su ovaj period. Neke bih iznova ponavljala a od nekih bih pobegla što dalje. Šta mi je ostalo mučno? Papirologija, vađenje dokumenata pešice, mada se sve nalazi u jednoj bazi podataka, overavanje i popunjavanje obrazaca, propusti i promene knjigovođa, državna administracija koja neće da preuzme svoj deo odgovornosti kod grešaka koje napravi – ukratko FT1P (fali ti jedan papir) koncept“.

Aleksandra kaže da joj je u poslu najviše nedostajalo više zabave jer je to neophodan začin svemu što radimo. Ako preozbiljno shvatamo sebe i život to je kao da trčimo u cipelama od betona, smatra ona.

„Sada, kada pogledam unazad, svesna sam da je put koji sam prešla u sebi samoj mnogo duži i značajniji nego onaj praktični, koji se tiče samog biznisa, jer tu uvek može bolje. Izgradnju svog privatnog posla bih uporedila sa mukotrpnim radom na sebi, jer ste stalno u prilici da vežbate stpljenje, veru, snagu, domišljatost i iskrenost prema sebi i drugima do konačne samospoznaje, odnosno upoznavanja sebe što i jeste negde krajnji cilj svega što radimo“.

Zahvaljujući tome ona se danas oseća zadovoljno, opušteno i sigurno u sebe. Kaže da je zadovoljila potrebu za određenom vrstom iskustva i spoznala da je došlo vreme za nešto novo, što odgovara njenim sadašnjim potrebama.

„To se pre svega odnosi na poštovanje mog sopstvenog ritma i što više boravka u prirodi, na otvorenom. Porodično imanje i stara dedina kuća, između planina Pasjače i Vidojevice, južno od Prokuplja, otvaraju pogled na brojne mogućnosti. Ovaj predeo netaknute prirode, obiluje lekovitim biljem i starim sortama voća ali nudi i brojne opcije, od uzgoja organskih proizvoda do bavljenja seoskim turizmom. Za sada mi obnavljanje starih vrsta šljiva i njihova prerada deluju kao najbliža opcija. U toku su konsultacije sa poljoprivrednim inženjerom i tehnologom. Ovog puta ću mnogo više vremena i energije posvetiti istraživanjima i pripremama jer nameravam da se ovim poslom bavim još dugo“.

Aleksandra kaže da bi ohrabrila svakog ko namerava da krene u privatan biznis i oseća da ga svakodnevnica žulja.

„Neće uvek biti lako. Jedno iskustvo će voditi do drugog, no na tom putu će upoznati i izgraditi sebe. I kad prođe neko vreme, koliko god bilo teško shvatiće da je vredelo izaći iz ustaljenih i zadatih ovkira“, poručila je ona.

Izvor: BIZLife

Foto: Belgrade Workshop

Piše: Tanja Njegomir