Priča o ljutom sosu iz Leskovca koji je ime dobio…pa ima neobično ime

PinterestFacebookTwitterShare

Predrag Cakić iz Leskovca, zaposlio se 1981. godine u Opštinskoj upravi, ali je nakon nekoliko godina shvatio da to nije posao za njega i odlučio da se osamostali i krene u prvatan biznis. Bavio se ugostiteljstvom i trgovinom godinama,  ali se 2007. povukao iz posla kako bi više vremena posvetio svojoj porodici. Kao ljubitelj ljute hrane oduvek je voleo sve da začini nečim paprenim a poseta kumovima u Kini 2011. godine bila je prilika da nauči da pravi razne ljute soseve, koji su obavezan deo tradicionalne kineske kuhinje. Po povratku iz Kine bratanica Marija, koja živi u Švedskoj  dolazi u posetu i donosi jedan američki ljuti sos na kome su bila napisana ozbiljna upozorenja za konzumiranje. Predrag kaže da ništa ljuće u životu nije probao. Ali upravo taj sos bio je preloman da mu se javi ideja da bi i on mogao da proizvodi nešto slično.

“Uzmem bočicu tog sosa, pročitam ko je proizvođač i krenem da istražujem od čega je napravljen, od kojih sorti paprika. Kako sam dublje zalazio u tu materiju video sam da je trend upotrebe ljutih soseva prilično zastupljen u svetu. Rekoh sebi – Hajde da probaš da dođeš do semena i proizvedeš te biljke. Rastrčah se virtuelno po celom svetu, preko prijatelja, preko sajtova za prodaju semena i počeh da sadim ekstremno ljute paprike, usput proučavajući njihova svojstva, klasifikaciju sorti, geografsko poreklo. Prve godine imao sam stotinak biljaka najljućih sorti”, priča Predrag.

Prema njegovim rečima te sorte paprika su iz tropskih krajeva, izuzetne su ljutine, karakteristične arome a pojedine mogu da narastu i do dva metra visine. Razlikuju se od naših domaćih papričica po tome što su i do 50 puta ljuće. Jačina ljutine se meri u jedinicama Scovila.

Prve godine rod je bio loš, a sos koji su proizveli za sopstvene potrebe je bio toliko ljut da nisu mogli da potroše sve što su napravili već su viškove delili prijateljima.

cepoguzac2“Sledeće godine moja supruga Tatjana kaže – Nemam ja ništa protiv što ti to radiš i poklanjaš, ali dosta ulažeš truda i vremena pa i novca. Što ne probaš da nešto od toga prodaš? I bila je u pravu”.  Zatim je trebalo osmisliti ambalažu i naziv. Predrag kaže da su se u to vreme svi slični sosevi na tržištu zvali  “Dragoni” ili “Smrt” , proizvođači su uglavnom prepisivali jedni od drugih. Poučen svojim dotadašnjim iskustvom on je znao da budućeg kupca mora da zainteresuje da proba taj sos.

“Odlučio sam da svom sosu dam ime Cepoguzac (ime izvučeno iz našeg lokalnog slenga). Grad u kome živim poznat je po dobrom roštilju, ljutoj hrani i pre svega po autohtonom govoru koji je vrlo specifičan u svojim izrazima. Kod nas se za onog koji mnogo jede ljuto kaže – Će ti se iscepi guzica!  Kada smo spremali kod kući ajvar onaj koji je najljući obeležavali smo nalepnicom Cepoguzac i to ime je u našoj kući sinonim za nešto što je veoma ljuto”

Tako je ljuti sos koji proizvodi dobio naziv. Predrag kaže da su počeli da ga zovu ljudi iz svih krajeva Srbije pa i iz susednih zemalja.

“Za neke to je bilo pogrdno ime, za neke smešno ali većna je bila oduševljena idejom a kad su probali sos bili su prezadovoljni ljutinom i kvalitetom. Kroz tu priču stvorila su se i mnoga lična prijateljstva sa kupcima, mnogima sam pomogao da postanu proizvođači, čak su mi neki i konkurencija. Ali to mi ne smeta. Ja sam postigao svoj cilj”.

Predrag kaže da bi svoju proizvodnju mogao da proširi jer postoje veći zahtevi tržišta, kako manjih prodavnica tako i velikih trgovinskih lanaca, ali smatra da su trenutni uslovi za takvo poslovanje na tržištu nestabilni.  To se pre svega odnosi na naplatu potraživanja od strane velikih kupaca.. kaže on i dodaje da takođe, i svaka masovnost u specifičnoj proizvodnji može negativno uticati na kvalitet. Zbog toga se Predrag  opredelio da za sada prodaje uglavnom preko interneta bez ambicija o proširenju proizvodnje.

ultracepoguzac“Kod mene je zaokružena mala proizvodnja – od semena, sadnica  do gotovih proizvoda. Posla ima preko cele godine. Posao kreće u januaru kada se obavlja setva semena a završava se zadnjom berbom u novembru. Radim posao koji me ispunjava, radim kad hoću, nemam radno vreme, svoje obaveze sam određujem, ne zavisim od nikoga. Trudim se da budem maksimalno profesionalan i tačan jer danas u svetu informatičkog društva nema mnogo tajni. Cilj je da se održi kvalitet proizvoda i posvećenost kupcu”.

Predrag smatra da svaki čovek mora da osmisli svoj koncept života i poslovanja ne čekajući da s neba da mu neko reši problem.

“Mnogima sam dao primer da i u 50-tim godinama može da se pokrene neki posao od koga može pristojno da se živi. Mislim da ovoj zemlji ide na bolje. Potrebno je da se oslobodimo administrativnih sprega i da se posvetimo proizvodnji hrane. To je perspektiva”, kaže on.

Proizvodnja paprika i ljutog sosa za sada ostaje njegov hobi-biznis jer bi, kako kaže, želeo da ima vremena i za porodicu i za prijatelje i za mnoge druge stvari koje nisu vezane za novac.

Izvor: BIZLife

Piše: Tanja Njegomir

Komentari 3

  1. Pingback: Priča o ljutom sosu iz Leskovca koji je ime dobio…pa ima neobično ime

  2. Neca Jagodina

    Bravo majstore !!! Ovo je suština tvoje priče “….. jer bi, kako kaže, želeo da ima vremena i za porodicu i za prijatelje i za mnoge druge stvari koje nisu vezane za novac….”

  3. ja....

    prava slika ljudi u srbiji. Sto da se smaram radom kad mogu kako hocu…covek sa 46 godina prestaje da radi da bi se posvetio porodici i radio kad hoce i kako hoce. Nije ni morao da ostavlja posao jer u srbiji svi tako rade a imaju radna mesta