Problem nisu plate, već broj zaposlenih

Plate u javnom sektoru u većini evropskih zemalja veće su nego u privatnom, i to odstupanje nije najveće u Srbiji, kaže urednik portala Makroekonomija.org Miroslav Zdravković.

Viši nivo zarada u javnom sektoru u odnosu na privatni sektoru posledica je kvalifikacione strukture u kojoj dominiraju fakultetski obrazovana lica, rekao je Zdravković, komentarišući neke od predloženih antikriznih mera. Izuzetaka, gde je situacija obrnuta – ima, poput Slovačke, ali ih je malo.

Pozivajući se na uporedne statističke podatke, Zdravković ukazuje da Srbija, u odnosu na evropske zemlje, ima najveće odstupanje kada je u pitanju broj zaposlenih u zdravstvu, obrazovanju, državnoj upravi, i ocenjuje da je "taj relativni pokazatelj" posledica izuzetno velikog smanjenja broja radnika u privatnom sektoru u industrijskim preduzećima.

Po njegovom mišljenju, dobra mera bi bila da se vežu fondovi zarada a ne prosečne zarade u javnom i privatnom sektoru. Drugim rečima, ukoliko bi pao broj zaposlenih lica za 10 odsto u privatnom sektoru, a prosečne plate su iste, to bi značilo smanjenje fonda zarada za 10 posto, i onda bi to trebalo da prati i javni sektor. Isto bi bilo i pri rastu broja zaposlenih, daje primer Tanjugov sagovornik.

Takva mera, smatra Zdravković, dala bi potpuno drugačiji pogled političarima na ekonomiju, jer bi tada osnovna motivaciona snaga bila povećati broj zaposlenih, kako bi i plate u javnom sektoru i penzije bile veće.

Prema podacima portala Makroekonomija.org, izuzev Crne Gore, u svim bivšim jugoslovenskim republikama prosečna plata u državnoj upravi je iznad prosečne zarade, s tim što je najveće odstupanje u Bosni i Hercegovini, za 37,5 odsto, pa u Srbiji, za 20,2 odsto.

Najveće odstupanje posledica je najmanje uposlenosti radnika u proizvodnji, gde je veći broj zaposlenih sa nižim obrazovanjem i manjim platama.

Srbija ima najveći udeo u ukupnoj zaposlenosti zaposlenih u državnoj upravi – 12,3 odsto, u obrazovanju – 10,2 odsto i u zdravstvu – 11,9 odsto, što je posledica najmanje stope broja zaposlenih na 100 stanovnika u pravnim licima, nakon BiH.

Kada se stave u odnos broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji na 1.000 stanovnika dolazi se do podatka da je proizvodnih radnika najviše u Sloveniji – 105, a manje radnika nego u Srbiji – 51, imaju BiH – 41 i Crna Gora – 34.

Najviše zaposlenih u državnoj upravi na 1.000 stanovnika ima Crna Gora – 34,2, dok od Srbije – 23,1, više imaju Hrvatska – 24,5 i Slovenija – 24,1.

Najviše zaposlenih u obrazovanju ima Slovenija (31), najmanje BiH (16), a Srbija (19) ima samo više od BiH, dok najviše zaposlenih u zdravstvu ima takođe Slovenija (26), ispred Srbije (22,5), a najmanje ima zdravstvenih radnika u BiH (12,2).               

Zdravković je ocenio i da će najavljene mere vezane za štednju u javnoj potrošnji, u kom god obliku bile usvojene, imati recesivan karakter jer čim mora da se štedi, obara se ukupna tražnja.

Prema njegovim rečima, prioritet bi trebalo da bude kako povećati zaposlenost u privatnom sektoru, za šta je potrebno "vrlo predvidivo okruženje, prijateljski usmereno ka investitorima kako domaćim, tako i stranim".

Zdravković je naveo da postoje određeni znaci oporavka privrede jer je u martu povećan broj zaposlenih za oko 2.600, a u aprilu za oko 500.

"I kada ne bi bilo više sistemskih šokova, promena poreskih stopa, promena u ekonomskoj politici, mogli bismo da očekujemo neki blagi uzlazni trend, koji je posledica činjenice da se Azija uveliko oporavlja, da je Srbija geografski locirana tako da ako ima nekog oporavka u Aziji, preko Turske i drugih zemalja sa Istoka, on se preliva i na naše zemlje", naveo je on.