Kako je zlatiborski muzej dospeo na listu najboljih u Evropi?
Ako još niste prošetali zlatiborskim Muzejem na otvorenom ’Staro selo’ u Sirogojnu, to sebi upišite kao minus. Propustili ste da vidite rad tima istoričara umetnosti, etnologa i antropologa, dovoljno kreativnih i sigurnih u sebe što je i nedavno dokazalo sledeće pismo:
Dear Nikola Krstović,
The Judging Panel of the European Museum of the Year Award held its meeting from 17-19 November in Paris to determine the nominations for the European Museum of the Year Award 2014 (EMYA).
I have the honor and pleasure to announce that your museum fulfills our criteria and has been nominated for the European Museum of the Year Award 2014.
Kind regards,
Dr. Wim De Vos
Chair of the Judging Panel
Iliti, ’Staro selo’ u Sirogojnu je nominovano za nagradu Evropski muzej godine 2014. U nadi da će ovakva ugledna nominacija privući aplauz javnosti, podići nešto morala svima koji se bave kulturom i kulturnim nasleđem i one muzejski nemarne i neredovne pozvati u Sirogojno, razgovarali smo da Dr Nikolom Krstovićem, višim kustosom Muzeja na otvorenom ’Staro selo’ u malom zlatiborskom selu.
Da li ste očekivali da će Muzej na otvorenom ’Staro selo’ u Sirogojnu biti nominovan za nagradu Evropski muzej godine 2014 (European Museum of the Year 2014)?
Krstović: Nadali smo se. No, nije da smo baš nevini u tom polju: prošle godine osvojili smo EU Heritage Awards (EUHA) 2012 posebno priznanje žirija za projekat ’Kuće Zlatibora od XIX veka do danas’ u oblasti edukacija i podizanje svesti i to je prvi projekat iz Srbije koji je ikada dobio priznanje. Od toga smo strepeli iako smo znali da imamo dobar proizvod. Za ovu nagradu (EMYA 2014) koja se tiče rada celog muzeja, a ne samo jednog višegodišnjeg projekta, bilo smo kudikamo opušteniji pa je i nada bila realnija. Tek kada kreneš da se takmičiš počneš da shvataš da je normalno i dobiti i izgubiti. Nakon objave nominovanih i dobitnika EUHA 2012 shvatili smo od koga smo sve bili bolji – i bili još ponosniji, možda čak i gordiji nego što bi trebalo. Ipak, godina brzo proleti, uspesi izblede čak i u sopsvenom sećanju, takmičarski adrenalin krene ponovo i eto nas kako smo nominovani za jednu drugu veliku nagradu. Ipak, generalno, mislim da mi, koji se bavimo kulturom i kulturnim nasleđem u Srbiji na jedan kreativniji način (a taj broj nije mali suprotno opštem utisku u društvu, samo nije popularan koliko X faktor i Nedeljna popodneva) generalno imamo priličan nedostatak samopouzdanja da uporedimo naša ostvarenja sa ostatkom sveta.
Koje sve uslove jedan muzej mora da ispuni da bi došao do ovakve nominacije?
Krstović: Prolazi se komplikovana procedura da biste uopšte bili uzeti u razmatranje od strane Evropskog muzejskog foruma – popunjavate prilično zakukuljen administrativni formular (na kraju to ispadne oko 50 stranica), šaljete propratni materijal kako biste ilustrovali šta ste to sve uradili u poslednje tri godine i zašto je vaš muzej drugačiji danas nego pre 36 meseci. Ali, kako rekoh, najteži uslov je samopouzdanje – možda naše produkcije (na žalost) nisu na evropskim standardima, ali ideje veoma često jesu. Ljudi koji su u kojekakvim evropskim i ostalim žirijima su profesionalci koji umeju da cene angažman, trud i zalaganje svojih kolega bez obzira odakle dolaze. Treba, na kraju, imati i malo sreće.
Usred ’muzejske krize’ uspevate da, sada i zvanično, jedan zlatiborski muzej oživite. Šta je recept?
Krstović: Rad. Najlepše od svega je da je naš muzej ne samo živ već i prilično živahan još od svog osnivanja pre 33 godine. Trudimo se poslednjih godina da na jedan manje tradicionalan način razumemo šta zapravo znači ’Staro selo’. Do skoro je taj naziv označavao neko imaginarno, idilično selo s kraja XIX veka. Poslednjih godina se trudimo da razumemo da je to bilo koje selo u bilo kom dobu. Ali trudimo se i da ljudima odgovorimo i na opšta, svakodnevna pitanja, da slušamo, ali često i da provociramo svest, znanje, predrasude ali i donosioce odluka i njihove motive. Pomenute 'Kuće Zlatibora' pokrenule su mnoge Zlatiborce da drugačije posmatraju ne samo muzej već i mesto u kojem žive, pa smo kao rezultat dobili interaktivni sajt o najlepšim kućama Zlatibora, ali i besplatnu Garminovu aplikaciju pod nazivom 'Znamenite kuće Zlatibora', jedinu te vrste za sada u Srbiji. Prirodan nastavak tog projekta je bila izložba 'Zlatiborac na određeno vreme' u kojoj smo se bavili divljom gradnjom na Zlatiboru i ludilom zvanim apartmanska groznica. Ali, osvrnuli smo se i na druge fenomene kroz izložbe ’Čauš’, ’Ljubavna švrljanja – švaleracija’, ’Mi + Vi = Magija’, ’Biljke – lek i hrana’, ’Crkve i manastiri zlatiborskog kraja’, ’Moje tajno blago – Vašar baštine’ i sl. Sada završavamo vodič kroz muzej koji će imati krajnje ozbiljne tekstove i informacije, ali će dizajn i naslovi izgledati kao najgora žuta štampa. Želimo da vidimo kako ljudi reaguju na gotovo nemoguć spoj užasno destruktivne atmosfere šunda i institucije koja oličava nekakvu vrstu nacionalnog ponosa. Svaki od ovih projekata uključivao je ljude, njihove misli, ideje i sećanja. Ljudi su zapravo postali nosioci naših programa, mi smo ih kao muzej samo oblikovali u izložbenu formu.
Šta ’Starom selu’ u Sirogojnu znači ovakva jedna nominacija?
Krstović: Dobro pitanje. I ništa posebno i mnogo. Najviše da se zapitamo gde smo i kakvo nam je prolazno vreme. Da malo, kada nam stigne e-mail sa sadržajem „bla, bla, bla… we have an honour and pleasure…bla, bla, bla…to announce that your museum has been nominated for…“, zastanemo i uz kaficu, ili nekoliko njih, ishvalimo se jedni drugima kako smo bajni i sjajni, a onda analiziramo gde smo i šta nam je dalje činiti. Možda je bolje pitanje šta nadležnima (u ovom slučaju Ministarstvu kulture) znači naša nominacija! Ili Blicu, pošto nominaciju muzeja objavljuje u veličini umrlice baš pored neke nasilne smrti.
A, kada bi ’Staro selo’ dobilo nagradu? Šta bi to praktično značilo za muzej?
Krstović: Nominacija je već neka vrsta nagrade. Svi nominovani muzeji Evrope (njih oko 25) će postati sastavni deo jedne interesantno dizajnirane publikacije koja je vrsta preporuke šta posetiti od evropskih kulturnih znamenitosti. EMYA je pomalo čudnovata nagrada, ili zapravo takmičenje. Po nezvaničnim informacijama nominovana su oko 24 muzeja od velikog broja prijavljenih iz 47 zemalja koje okuplja pod ’svoje skute’ Savet Evrope. ’Muzej godine’ je jedna od tri nagrade i svakako najprestižnija. Neke od muzeja koji su takođe nominovani jako dobro poznajemo, čak sa nekima i sarađujemo što institucionalno što preko predstavnika. Druge dve ’glavne’ nagrade su ’Kenet Hadson’ posvećena čoveku koji je fantastično unapredio muzejske studije a dodeljuje se za inovacije u muzejskoj prezentaciji (uglavnom se radi o primeni tehnologija u postavkama) i ’Stileto’ nagrada za smelost i odvažnost, provokaciju društvenih kodova, hrabrost. Možda se najpre pronalazimo u toj kategoriji. I šta bi sve to značilo za muzej? Nadam se da će značiti kada za koji dan budemo išli u ministarstvo da ’pregovaramo’ oko sredstava. Nadam se da će značiti kakav plus kada pošaljemo molbu za sponzorstvo ili, ne daj bože, donatorstvo nekoj većoj firmi (ili manjoj) da podrži naš sveukupan rad. Nadam se da će značiti mogućnost da privučemo finansijere kada budemo pravili neki budući projekat (jer i on može biti nagrađen). Nadam se i da će značiti da niko neće zameriti kada cenu ulaznice izjednačimo sa cenom paklice Marlbora (sada je jeftinije ući u muzej).
Čime se ’Staro selo’ može hvaliti?
Krstović: Hvalimo se najčešće atmosferom. Hvalimo se time da vas ne gušimo da smo muzej i da morate govoriti tiho ili ćutati, da možete pipnuti predmete, osetiti njihovu toplinu i oblik, da nešto možete čak i napraviti sa nekim od naših zanatlija, da možete normalno razgovarati bez teskobe da li ćete ispasti dovoljno pametni, da ćete dobro ručati i doručkovati, da možete leći i odmoriti se na travi na suncu ili u hladu, ako ne želite da kod nas prespavate, a ako želite hvalimo se i da ćete spavati ’kao beba’. Ali, hvalimo se i time da ćete sigurno nešto naučiti o sebi ili svom ’plemenu’, naciji, komšiji. Hvalimo se da time da ćete se barem dva puta iskreno začuditi! Hvalimo se razvijenom međunarodnom saradnjom – izdavači smo jedine publikacije o muzejima na otvorernom u Evropi (muzeja na otvorenom u Evropi ima oko 6-7000, samo u Švedskoj i Nemačkoj je polovina). Hvalimo se avgustom i četvorodnevnim Festivalom muzike i dvodnevnim Vašarom starih zanata. Hvalimo se da smo ugostili nešto malo više od 45 hiljada ljudi za 7 meseci (april-oktobar) koji su kupili karte – i još oko 10 hiljada koji nisu. No, ima i stvari kojima se ne hvalimo uopšte, ali to me niste pitali!
Kako ćemo muzejima da vratimo živote?
Krstović: Lako je reći… Muzeji nikako nisu čuvari nekakve fiktivne, imaginarne prošlosti, oni su slika onoga što su naše vrednosti danas. Očito je da nama istorija, kultura, stvaralaštvo i nauka nisu mnogo potrebni, a opet volimo da mislimo kako smo istorijski narod sa nekakvom spektakularnom istorijskom ulogom i kulturom koja seže do ’iskona’ – ni gde smo bili, ni zašto smo ovde gde smo sada, niti kuda ćemo tačno kao nacija, u prevodu na jednu reč – tumaramo. Neuspešni muzeji su oni koji ne razumeju čemu služe – ne razumeju da su možda najodgovornije ’javne službe’ koje su kontrateža našim ideologijama, lažima, samoobmanama, ali i tabuima, predrasudama, malograđanštinama. Život je zapravo borba protiv ovakvih vrsta ograničenja – ako jedan muzej ne razume ovu svoju funkciju nikada neće ni živeti niti biti potreban ikome. Ako se bavi (najdublje se izvinjavam arheolozima) srednjeneolitskim novčićima iz mizogorske oblasti srednjeg kraljevstva, onda je to autistično – to ne zanima ni direktora te institucije, izuzev ako direktor nije ujedno i autor. Ali, ako muzej postavi pitanje zašto je Kragujevac automobilski grad i kako su se i zašto smenjivali i nadopunjavali Fijat i Zastava i ko su ti ljudi koji su uložili svoje živote u Fabriku, ili otkud mamut u Kikindi, ili zašto su stvarno ljudi izginuli na Kadinjači, ili kako to da je Sveti Sava najpre bio katolik, ili zašto su nas saveznici bombardovali 1944.godine… Da ne provociramo dalje teme i pitanja od nacionalnog do malih lokalnih nivoa. To su pitanja na koje muzeji traže odgovore u sadašnjosti tako što, između ostalog, kopaju po sopstvenim depoima i prošlosti.
Dakle, oživimo muzeje tako što ćemo žive ljude pitati šta ih to zanima u svetu i vremenu u kojem žive i kakve to veze može imati sa prošlošću! A to ne možemo tako što ćemo čekati da nam uđe osam posetilaca godišnje, nego tako što ćemo izaći van muzeja i zapitkivati i interesovati se u supermarketima, pozorištima, parkovima, autobuskim stanicama jer i tu provode vreme ljudi koji mogu i treba da postanu muzejski posetioci.
