Isaac Asimov: O cinizmu i veri u ljude

Isaac Asimov (1920-1992) je jedan od najpoznatijih i najčitanijih pisaca naučne fantastike. Poznat je po svojoj ljubavi prema robotima i nauci ali i po tome što je bio ateista. Ali je u svojoj posthumno objavljenoj zbirci ‘To je bio dobar život’, sastavljenoj od pisama, delova njegovih dnevnika i prethodnih autobiografija, otkrio da pre svega veruje u ljude.

Zbirka je dobila naziv po poslednjim rečima koje je Asimov na samrti rekao svojoj supruzi. U jednom od pisama svome prijatelju on piše :

„Meni se čini da je važno verovati da su ljudi dobri čak i kada imaju tendenciju da budu loši, jer će se na taj način povećati vaša životna radost i sreća, a to zadovoljstvo verovanja će nadjačati povremena razočaranja. Kada kao cinik gledate na ljude, situacija je potpuno obrnuta, čineći vas nesposobnim da uživate u dobrim stvarima koje život pruža“.

Nije verovao u Boga objašnjavajući to ovako: „Ne verujem u život posle smrti, zato što ne moram provesti celi život bojeći se pakla ili još gore raja. Ma kakva mučenja bila u paklu, mislim da bi dosada u raju bila još gora“. Religiju je video kao veštački način da se kontroliše ljudska dobrota, za koju je verovao da postoji bez bilo kakvog uslovljavanja:

„Uvredljivo je implicirati da samo sistem kazne i nagrade može od vas napraviti pristojno ljudsko biće. Nije li zamislivo da osoba želi da bude pristojno ljudsko biće jer se na taj način oseća bolje?“