Vladan Desnica: O životu u sadašnjem trenutku i gubitku duše
Vladan Desnica (1905-1967) rođen je u Zadru u srpskoj porodici. Kao svestrana kulturna ličnost, interesovao se za muziku, i za prava i filozofiju koje je i studirao u Zagrebu i Parizu. Prilično kasno se pojavio na književnoj sceni. Svoje najpoznatije delo 'Proljeća Ivana Galeba' napisao je kada je imao 52 godine. I baš iz tog razloga, književna scena kao da je odbijala da ga prihvati.
Pisana sa izuzetnom senzibilnošću njegova dela su, poput psiholoških analiza ili filozofskih opservacija, i danas savremena i aktuelna i u formi i po sadržaju. Ljudi su i danas podeljeni u mišljenju da li su sve misli izrečene u knjigama bili njegovi lični stavovi ili su pisani u službi lika, šta god bila istina, one su svakako mudrosti vredne pažnje:
Naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovek obiđe čitav svoj krug. Pa zašto onda tolika žurba?
Dragocjen si, o trenutku sadašnji! U raspadnutom tijelu vremena što pružilo se sivim prostorom ti jedina si živa ćelija. Sve što nisi ti, ne postoji.
Da, svet je prepun uspomena, svet je preopterećen prošlošću. Čudo kako pod tim teretom još diše. Čudo kako današnjica još uspeva da proklija kroz naslage umrloga.
Ljudi vide sebe onakve kakvi bi želeli biti. Iz nekog razloga skoro svako želi biti nešto što nije, neko drugi. Pitam se, zbog čega strah, zašto ljudi kriju svoje pravo lice. Boje li se da će biti povređeni ili ispasti smešni ako se pokažu u pravom svetlu.
Pa to se i zove čovek, moj oče: skup intimnih kontradikcija zašivenih u jednu ljudsku kožu!
Ambicija je dobra stvar sve dok se ne ostvari; a kad se ostvarila- gotovo!
Svaki je ljudski napor, napor protiv realnosti realnoga.
Tajna jakih je u tome da, kad ustreba umeju biti slabi, a tajna slobodnih da u datom trenu umeju obesiti o klin svoju slobodu.
Volja je stvar jakih, želja stvar slabih.
Prezreti ljude znači vladati njima.
Bilo je sijaset religija i filozofija koje su tvrdile da čovjek ima dušu, i da je ta duša beskrajna i besmrtna. A često mi je bivalo čudno što nikad i nigdje nije postojalo vjerovanje da dijete ima beskrajnu i besmrtnu dušu, pa da je kasnije, kad odraste, izgubi. Djetinjstvo je puno beskraja i besmrtnosti kao uvala zapljusnuta vjetrom sa pučine. Djetinja je duša sva satkana od ljeskanja bivstvovanja i nebivstvovanja, sva natrunjena odbljescima vječnoga.
