PUTOPIS Etiopija: Na izvorištu, daleko od civilizacije
U Etiopiji su vina grozna, a ni hranom nisam bila oduševljena – to je jedino što mi je zapravo smetalo. Indžera je nalik kiseloj palačinki, pravi se od tefa, neke žitarice, meso je žilavo a povrća jedva da ima… Banane su zato slatke, a kafa najbolja na svetu.
Velika vest je da su visokogorci osvojili Ras Dashen, četvrti vrh po visini u Africi, 4.620 metara. Pošteno govoreći, pri kraju mi je svaki metar bio kao kilometar. Htedoh da umrem od napora već na polovini. Polazak iz baznog kampa u 05.15 sati sa rudarskim lampama na glavi, po mrklom mraku 22 kilometara, visinska razlika za savlađivanje oko 1.400 metara.
Kolege kojima je osvajanje vrhova u krvi nisu mogli od uzbuđenja da spavaju. Nisam ni ja, ali iz drugih razloga. Ne bih ni išla na uspon (od nas 18, šest je odustalo odmah, jedan usput) da bazni kamp nije bio pun pacova i okružen šakalima. Režanje oko tanušnog mi šatorčića noću i usijano ugljevlje od očiju, koje me je znatiželjno pratilo u mraku, bacilo me je u neplanirane sportske, visokogorske podvige. Za divno čudo i uz pomoć pumpice s bronhodilatatorom, nije mi čak ni kiseonika nedostajalo. Jedino sam otekla kao najgora alkoholičarka, čim smo prešli 3.000 metara i tako s krofnama, umesto lepih mi očiju, ostala ovekovečena na fotkama s planine Simien.Sa sve zastavom. Patriotski.
Depresija i vulkan Dalol izgledaju svemirski, kao dekor za SF film; nema travke ni živog bića, samo poneko mrtvo: leševi zalutalih ptica i skakavaca doprinose jezivosti mesta. Sve bućka i krcka kao u veštičijem loncu. Patike su mi se istopile od vreline tla i od sumpornih isparenja.
Ceo tekst pročitajte u najnovijem broju BIZLife magazina
Foto: Nađa Petrovski
