Modna gerila: Dizajneri iz Čumića se bore za svoj stil

Moda ima mnogo lica i podjednako mnogo naličja. Neka su lepa, blještava i skupocena, dok su druga surova i tužna. I baš kao da smo ih sva ugledali u isti mah kada smo ušetali u nekada popularno Čumićevo sokače u Beogradu.

Zgrade ovog, sad već zaboravljenog, prostora odaju vrlo malo o kreativnim ljudima koji u njima rade pokušavajući da ostvare svoj san. Baš u takvu potragu smo i pošli, tražeći bisere u ovim krhotinama od školjki.

Znali smo da je ovo jedino stecište mladih beogradskih dizajnera tog tipa, i želeli smo da vidimo šta i kako rade. Choomich design district se nalazi na nimalo uočljivoj lokaciji. Tražeći, pomalo nasumično, uspeli smo da nađemo željeni prostor skriven u ovoj palati popucalih pločnika.

Radnja udruženja ATIPPI nalazi se na spratu, skrivena u sam donji desni ugao galerije. Tamo nas je dočekala Nataša Maleš-Ilić, koja zajedno sa kolegama Tamarom Marjanović, Majom Radosavljević i Svetozarom Živanovim čini ovo udruženje.

Nataša priča sa strašću o njihovom stvaralaštvu, ali još strastvenije, o prostoru u kom se nalazimo, o potencijalu Čumića koji je neiskorišćen, i značaju koji ima za sve njegove stanovnike.

Svi članovi ATIPPI-ja imaju pregršt dizajnerskog iskustva, i poput mnogih neafirmisanih dizajnera, svoju snagu su videli u mnoštvu. „Pronašli smo se u želji da svoja znanja i iskustva u vidu individualne ekspresije prenesemo na odevne predmete koje stvaramo. I to je upravo osnovna ideja koja nas povezuje, individualnost. Međusobno smo vrlo različiti, i na taj način želimo da skrenemo pažnju na sebe i svoje modele. Svi oni koji žele da se izdvoje od masovne konfekcije i da budu primećeni po nečemu unikatnom mogu da se pronađu u našim modelima“, kaže Nataša.

Ono što ih drži zajedno jeste potreba i želja dostizanja visokog kvaliteta, prevazilaženja anonimnog rada, kao i mogućnost da njihove modele vidi što veći broj potencijalnih kupaca. Plodove njihovog rada i kreativnosti vrlo često kupuju i rado nose stranci koji ili turistički ili iz drugih razloga borave u Beogradu, što će se kasnije, kada je grupa azijskih turista ušetala u radnju REdesign21, ispostaviti da nije slučaj samo sa njima.

Pričajući sa Natašom shvatamo da u Čumiću možda svega nedostaje, osim entuzijazma. Ali to nije slučaj samo sa članovima ATIPPI-ja. U poslednjih nekoliko meseci ovde se zatvorilo četiri ili pet radnji, ali se toliko radnji i otvorilo. Ljudi, znajući sve rizike koje nosi pokretanje sopstvenog posla, i dalje imaju i želju i nadu i vide odbleske onog što bi ovaj prostor mogao da bude.

„Nemile prilike su učinile Čumićevo sokače turobnim i zapostavljenim delom najstrožeg centra. Želja nam je da kroz sopstveni angažman povratimo bar deo zaboravljenog sjaja. Mislimo da je to za nas jak motiv, a cilj ne tako dalek i neostvariv“, priča Nataša. Ona nam je predložila da obiđemo i ostale radnje i vidimo šta je to što njene kolege rade i na koji način se oni bore za svoj stil.

CLOTH&CLAY je udrženje koje svoju radnju ima na samom ulazu Choomich design district galerije i njega čini šest devojaka. Tamo nas je dočekala Ivana koja garderobu koju dizajnira izlaže pod brendom Mokosha. Pored njenog brenda u udruženju su još i MinjaTarle, Curlylab, Sun Skirt, Bi Žu i Greška neočekivana.

„Upoznale smo se na različitim izložbama. Neke od nas su tako i počele da se druže, upoznale nas sa drugim devojkama. Tako se proširila ekipa. Dobar smo tim, lepo se slažemo i dopunjujemo. Ideja nam se poprilično podudara o tome kako naš prostor treba da izgleda, šta je ono što u njega želimo da unesemo i na koji način želimo da se predstavimo. Svakoj se dopada mnogo stvari koje rade i one druge. To je jedna skladna celina. Čak je vrlo lako i kombinovati te komade“, priča Bi Žu, koja neguje nekonvencionalan, asimetričan, ponekad i retro romantičan stil. Ona dizajnira nakit od gline sa divnim floralnim i apstraktnim mustrama i šarama, i rukom oslikanim detaljima.

MinjaTarle je prepoznatljiva po svom minimalističkom dizajnu sa iznenađenjima, dok Tijanu Ziukovski koja stoji iza imena Curlylab najviše zanima odnos forme i funkcionalnosti, pokušavajući različite materijale, poput papira i tekstila, preobliči u određenu formu.

Sandra Marković u okviru brenda Sun Skirt dizajnira žensku odeću, uglavnom haljine i suknje jednostavne forme i kroja s akcentom na boju ili dezen.

Greška neočekivana koristi odevni predmet kao razlog za kombinovanje boja, dezena ili tekstura, dobijajući na taj način željenu situaciju – poetiku, krećući se u širokom rasponu stilova.

Ali za svaku od ovih mladih dizajnerki put do tačke u kojoj se nalaze nije bio ni malo lak. One ipak veruju da trud na kraju biva i nagrađen. „Ovde se mogu pronaći stvari koje nisu mejnstrim, nešto drugačije, nekonvencionalno. Ljudi su to prepoznali. Želeli bismo da postane još vidljiviji i da ima još veću posećenost. Nadamo se da mu je budućnost svetla i da uključuje i nas“, veselo će ove devojke.

Preko puta ovog lokala nalazi se radnja udruženja REdesign21. Tamo smo se upoznali sa Aleksandrom Kecović, koja u okviru ovog udruženja dizajnira bedževe i liniju ’multycolor ring’ nakita. Iz njene priče saznajemo da je udruženje REdesign21 pokrenuo Milutin Popović – MiHo, vajar po profesiji  i dizajner nakita, zajedno sa njom. Takođe, tu su jos četiri člana Marko, Boki, Joca i Dule, i svi se bave reciklažom, redizajnom i dizajnom kroz određene ideje koje žele da brendiraju.

MiHo se bavi nakitom više od deset godina, tu je nastalo puno ideja koje su zahtevale pomoć i kod izrade i kod plasiranja. Aleksandra se takođe, bavi redizajnerskim pristupom u izradi bedževa, rad na projektu ’multycolor ring’  je pokrenula saradnju između ova dva dizajnera.

Ideja za pokretanje biznisa se ne razlikuje mnogo od ideje njihovih komšija iz districta, a to je postavljanje njihovog rada na viši nivo, a pogotovo što u ovom prostoru vide mogućnost formiranja umetničkog centra koji bi okupljao veliki broj različitih umetnika.

Kao neko ko se bavi reciklažom, oni ovaj prostor posmatraju kroz kaleidoskop mogućnosti za ponovnu upotrebu, redizajniran ljudima koji će ovde poželeti da otvaraju svoje ateljee, galerije i dizajn radnje, sa strancima koji neće biti samo mušterije, već i domaćini na ovom gradskom ostrvu kreativnosti.

I baš kao da smo ih pričom dozvali, u taj mah u radnju je ušetala grupa azijskih turista, a mi smo ostavili Aleksandru da radi svoj posao, i napustili laganim koracima Čumić, ali ovaj put posmatrajući ga drugim očima, videvši ono što bi on mogao da bude iza betona i stakla, inspirisani energijom njegovih stanovnika.