Ne dozvolite da vas gaze: Kada ne bi trebalo da oprostite?

Opšte prihvaćeno gledište je da je sposobnost praštanja dokaz ljudske evolucije, jer predstavlja moralnu superiornost u odnosu na životinje. Praštanje se najčešće povezuje sa velikodušnošću, duhovnim razvojem i religioznošću, ali iz prihološke perspektive se postavlja pitanje zašto to ljudi rade i šta pokušavaju time da dobiju?

Dr Frank Fincham, klinički psiholog, je o pojmu praštanja pisao u tekstu pod naslovom ’Poljubac bodljikavog praseta’ u kojem je kroz metaforu predstavio ljudsku potrebu za bliskošću koja istovremeno ostavlja ljude ranjivim. Kada se dva bodljikava praseta približe u leglu toliko blizu, kako bi se zagrejali, da bodlja jednog probije kožu drugog, otvara se prostor za praštanje.

Ključan pojam za praštanje je namera, odnosno kako pojedinac vidi tuđu nameru. Ukoliko sa komšijskog drveta padne grana i razbije vašu šoferšajbnu, vi nećete osećati potrebu da oprostite, već ćete tražiti da vam se nadoknadi šteta, ali ukoliko komšija u napadu besa razbije vašu šoferšajbnu, tada ćete morati da oprostite, ili ne, to već zavisi od vas. Fincham kaže da praštanje nije prihvatanje, vi možete da prihvatite da vaš komšija ima probleme sa samokontrolom, ali ne morate da mu oprostite. Praštanje takođe nije sinonim za mirenje, ali praštanje može da vodi ka pomirenju – a možete i, na primer, partneru oprostiti prevaru a da se sa njim ne pomirite. Opraštanje nije zaboravljanje, niti poricanje. Ono je proces, a ne nešto što može da se uradi u jednom trenutku.

Mnogi ljudi osećaju društveni i kulturni pritisak da oproste, čak i većina psiholoških studija govori isključivo o tome koliko je praštanje korisno za vas – vaše zdravlje i vašu psihu, ali niko ne govori o lošim aspektima praštanja.

Ipak većina ljudi, iz ličnog iskustva zna, da je praštanje narcisoidnim ljudima, manipulatorima i lažovima, samo znak da to što su skrivili ipak ’nije tako strašno’, i to im  je odlična prilika da opravdaju svo svoje prethodno i buduće ponašanje. U ovim slučajevima, praštanje je destruktivno po vas, ovo su prilike koje bi trebalo iskoristiti da se pobegne iz tih odnosa, a ne sebe još dublje uvlačiti u njih. Istraživanja pokazuju da u odnosima u kojima postoji neravnoteža moći, onaj koji nema moć će pre da oprosti nego onaj koji je ima. Oprostiti nekome ko vas voli i ceni manje nego što vi volite i cenite njega je kao da ste pritisli dugme za samouništenje.

Prema jednom istraživanju, rađenom na bračnim partnerima u prve dve godine braka, praštanje je bilo korisno u odnosima gde je negativno ponašanje bilo sporadično, dok je još više naštetilo odnosima u kojima su sugobi bili česti. Zaključak istraživanja je bio da je praštanje korisno u odnosima koji su relativno zdravi.

U studiji ’Efekat otirača’ ispitivano je kako praštanje utiče na osećanja samopoštovanja i dostojanstva. Stručnjaci su pretpostavili da, kada onaj koji je napravio grešku u odnosu, zatraži oproštaj i promeni svoje ponašanje, to podiže samopoštovanje. Druga pretpostavka je bila da će, ukoliko onaj kome je oprošteno nastavi sa negativnim ponašanjem, onaj koji je oprostio izgubiti samopoštovanje. Tokom ovog istraživanja, naučnici su našli dokaze za svoju hipotezu, ali su i dalje preporučili oproštaj kao lek, s tim da uvek treba imati na umu sledeće: „Nakon izdaje bitna je reakcija i žrtve i počinioca. Samopoštovanje žrtve je određeno ne samo njenom odlukom da li hoće ili neće da oprosti, već i odlukom počinioca da li hoće svojim ponašanjem da pokaže da je žrtva bezbedna i cenjena“

’Pogrešiti je ljudski, oprostiti božanski’, kaže poslovica, ali to ne znači da je to uvek primenjivo. Ne postoji korist po vas, kada oprostite, a nemate saradnju i lojalnost onog istog bodljikavog praseta koje vas je ubolo. Sa druge strane može biti jako oslobađajuće kada oprostite nekome koga ćete isključite iz svog života.