Stečaj kao mogući lek

Stečaj i bankrotstvo nisu iste stvari, a i proglašenje bankrotstva nad nekom firmom ne mora automatski da znači i kraj privredne aktivnosti, tvrde u Ministarstvu privrede i ističu da stečajni upravnici moraju biti menadžeri specifičnih znanja i sposobnosti.

Posle privatizacije većine od 502 preduzeća, koja je Agencija za privatizaciju ponudila na prodaju, stotinak njih bi moglo završiti u stečaju. Koje firme će se po preporuci Agencije naći na spisku za gašenje, znaće se u petak, a posebna savetnica ministra privrede Andrijana Živanović, zadužena za oblast stečaja, kaže da to ne mora nužno biti i konačan kraj za sve ove firme.

Stečaj i bankrotstvo nisu iste stvari, a i proglašenje bankrotstva nad nekom firmom ne mora automatski da znači i kraj privredne aktivnosti tog preduzeća, niti je proglašenje stečaja objava rasprodaje firme, objašnjava Živanovićeva.

To je jedan poseban zaštićeni status u koji se firma uvodi i koji traje ograničeno vreme. Cilj je da se, u uslovima kada je privredni subjekt zaštićen od spoljnih uticaja, pošto mu račun više nije blokiran i postupci izvršenja na njegovoj imovini više ne mogu da se sprovode, sagledaju sve raspoložive opcije bilo za njegovu sanaciju, bilo za prodaju, u celini ili delimično, novom investitoru.

Živanovićeva napominje da se u javnosti stečaj doživljava kao postupak gašenja firmi, a ne kao mogući lek, odnosno kao mogućnost da se saniraju poslovno-finansijski problemi firme i da se ona ponovo uključi u privredni život i to na zdravim osnovama.

Pasivan pristup stečaju često je zasnovan i na pogrešnom tumačenju uloge stečajnog upravnika, objašnjava posebna savetnica. Stečajni upravnik mora da bude menadžer, i to menadžer specifičnih znanja i sposobnosti.

"Pad" sa privredne scene svakog preduzeća koje ima makar i minimalni kapacitet da zapošljava ljude i da stvara novu vrednost izuzetno je skupo za sve. Postupanje pojedinih stečajnih upravnika po princiju linije manjeg otpora, a ne po principu maksimalne stručne i poslovne odgovornosti se ne može dozvoliti.

Kada se saberu svi direktni i indirektni troškovi oporavka jedne firme koja ima tržišni potencijal i uporede sa stvarnim troškovima "administrativnog sprovođenja procedure bankrotstva" te iste firme, uvidećemo da su u prvom slučaju ti troškovi znatno manji, objašnjava Živanovićeva.

Proaktivni pristup stečaju je šansa za novi početak. Da bi tu šansu iskoristili, potreban je proaktivan pristup svih lica koja učestvuju u postupku, kako stečajnih upravnika, tako i samih dužnika, zatim zaposlenih, ali i svih poverilaca takvih privrednih subjekata. Da li ćemo tu šansu iskoristiti, zavisi od svih nas, zaključuje ona.