Tekući makroekonomski izazovi
PIŠE: Vladimir Čupić, predsednik Izvršnog odbora AIK banke
Za razliku od 2013. godine, koju je obeležio zavidan rast izvoza i industrijske proizvodnje, ponajviše kao rezultat serijske proizvodnje u Fiatu, i po tom osnovu popravljanju makroekonomskih neravnoteža, privredno okruženje u 2014. je, nezavisno od nepredviđenih negativnih efekata poplava, dosta izazovno. Po svemu sudeći, dolazi do pada strane tražnje naročito iz zemalja Evrozone. Naime, vodeće privrede Evrozone koje su tradicionalno srpski najveći trgovinski partneri su po treći put na ivici recesije što se u najvećoj meri objašnjava ukrajinskom krizom, odnosno povećanom averzijom prema riziku po tom osnovu. Na to Evropska centralna banka reaguje sa dodatnim štampanjem novca kroz dugoročne repo operacije i kvantitativne olakšice uz veoma nisku referentnu stopu od 0,05 odsto. Ovakvi trendovi donekle se kompenzuju rastom izvoza na rusko tržište, gde po svemu sudeći postoji još uvek veliki prostor za rast i za prilagođavanje srpske ponude tržišnim mogućnostima, naročito u oblasti poljoprivrede, prehrambene industrije, ali i drugih oblasti prerađivačke industrije.
Uprkos brojnim pozitivnim signalima i unapređenju konkurentnosti koja se automatski desila zahvaljujući slabljenju domaće valute, još uvek nije započela realizacija nekoliko krupnih stranih investicionih projekata koji bi mogli da daju veći efekat na zaposlenost i rast bruto domaćeg proizvoda. U takvim okolnostima, bruto domaći proizvod Srbije je opao realno za 0,5 odsto u prvoj polovini godine, a ovakav trend će se po svoj prilici produbiti u drugoj polovini 2014. godine. Industrijska proizvodnja je opala za 4,3 odsto u dosadašnjem delu godine kao posledica poplava koje su se naročito nepovoljno odrazile na energetiku i rudarstvo. Izvoz i dalje raste, za oko šest odsto u dosadašnjem delu godine, što je pozitivno imajući u vidu snažan rast od čak 25 odsto u 2013. kada je pokrenuta serijska proizvodnja u Fiatu. U okolnostima relativno niske domaće tražnje i pada cena sirovina na svetskim tržištima (nafte i žitarica pre svega), inflacija je veoma niska na nivou od oko dva odsto na kraju septembra. Na porast inflacije do kraja godine moglo bi donekle da deluje slabljenje vrednosti dinara u prethodnom periodu, kao i efekat niske baze s kraja 2013, kada je rast cena bio izuzetno nizak.
Iako je deficit budžeta od oko devet odsto BDP-a doprineo da ne dođe do dublje recesije u ovoj godini, jasno je da je rizik od makroekonomske destabilizacije izražen budući da se finansiranje deficita nužno obezbeđuje putem zaduživanja u inostranstvu. Ovo zaduživanje je pak u prethodnom periodu bilo dosta lako s obzirom na izuzetno ekspanzivne monetarne politike koje su vodile centralne banke SAD-a i Evrozone. Nivo javnog duga od oko 70 odsto BDP-a uz strukturno visok deficit budžeta, s jedne strane, i neizvestan značajniji privredni rast s druge strane, predstavljaju nepovoljne okolnosti za makroekonomsku stabilnost, jer lako može usled eksternih šokova, finansiranje deficita, pa samim tim i nivo kursa i likvidnost da bude ugrožena.
Započete mere fiskalne konsolidacije su stoga neminovne i predstavljaju korak u dobrom pravcu. Potrebno je sprovesti uštede, ali da se ne povećaju rizici da poslovanje države bude ugroženo usled štednje. Takođe, pozitivni efekti fiskalne konsolidacije nisu momentalni već dolaze u srednjem roku kroz rasterećenje privatnog sektora i poboljšanje njegove konkurentnosti.
U međuvremenu, u postojećim okolnostima efekti budžetske štednje odraziće se pre svega na pad potrošnje uz rizik dodatnog smanjenja tražnje. Dosta veliki rizik postoji i na planu naplate poreza ukoliko dođe do pada potrošnje, čime se donekle mogu neutralisati pozitivni efekti štednje u budžetu. U takvim uslovima, veoma je važno da se paralelno sa merama usmerenim ka postizanju srednjoročne makroekonomske stabilizacije, zadrži fokus na merama za podsticanje privredne aktivnosti i konkurentnosti. Korak u tom pravcu jeste izmena radnog zakonodavstva, najava uređenja regulatornih okvira iz oblasti planiranja i izgradnje kako bi se pojednostavile procedure za investicije, program subvencionisanih kredita i slično. Potrebno je da ovih mera bude što je moguće više u narednom periodu i da uključuju konkretne investicione projekte sa izraženom komponentom domaće dodate vrednosti da bi se, s jedne strane, unapredila struktura privrede i, s druge trane smanjila nezaposlenost i obezbedila zdrava baza za rast privatnog sektora.
