Na dalekom zapadu Evropske Unije: Martinik, Gvadelup, Sveti Martin
TEKST I FOTO: Robert Čoban, predsednik Color Press Group
Avion iz Beograda udario je pistu Charles de Gaulle aerodroma u Parizu i pred nama je bila jednosatna vožnja šatl-busom do druge vazdušne luke francuske prestonice – aerodroma Orly.
Mon Pele
Vožnja između dva aerodroma pored sivih i depresivnih pariških predgrađa zatrpanih smećem – pokrenula mi je razmišljanja o tome da su ubice iz januarskog masakra u redakciji lista ’Charlie Hebdo’ – upravo rođeni Parižani. Atmosfera očaja u direktnoj suprotnosti sa sjajem ’grada svetlosti’ na koji smo mi turisti, posetioci Luvra, Latinske četvrti i Jelisejskih polja navikli. I nije nam jasno kako neko rođen u Parizu može da postane verski fanatik spreman da ubija svoje sugrađane.
Sa aerodroma Orly poleću svi letovi za francuske prekomorske teritorije u ’Novom svetu’ – Francusku Gvajanu, Gvadelup, Martinik… Za razliku od Velike Britanije koja je većini kolonija dala nezavisnost zadržavši ih u Komonveltu, u nekim slučajevima i sa kraljicom kao nominalnim šefom države, Francuzi i dalje drže nekoliko značajnih ostrva u Karipskom moru – Gvadelupe, Martinik, severnu polovinu St. Martina, mondenski St. Barts… Na francuskim ’prekomorskim teritorijama’ danas živi preko 2.300.000 ljudi.
Svedoci smo istorijskog paradoksa: Žitelji nekadašnjih francuskih kolonija (Alžir, Sirija Tunis…) danas kao ilegalni imigranti bežeod ratova i bede iz svojih nezavisnih domovina i pokušavaju da se kao "clandestinosi" ("Manu Chao" je pesmu "Clandestino" posvetio upravo sudbini ilegalnih imigranata) dočepaju dokova Marseja ili nekog pariskog predgrađa. Sa druge strane, stanovnici Martinika, prekomorskog departmana Francuske – žive mirno kao državljani Evropske unije. Ni u ostalim nekadašnjim francuskim kolonijama ne cvetaju ruže: Centralnoafrička republika, Niger, Mali, Mauritanija – svuda traju građanski ratovi, smenjuju se vojni pučevi sa sezonama suše i gladi.
Za to vreme praunuke nekadašnjih Gogenovnih modela serviraju doručak gostima u nekom od luksuznih rizorta na Tahitiju, žive mirno, ne strahuju od rata, gladi ili vojnih diktatura. Kakav odgovor na ovu dilemu (sloboda ili sigurnost) bi danas, 2015. dala većina stanovnika planete inficirane konzumerizmom ili samo zastrašene ratovima i krizama? Kakav bi odgovor dali mi u Srbiji? Licemeran, ako je suditi po poslednjim istraživanjima u kojima je manjina građana za EU a većina za Rusiju, ali ista ta većina želi da joj deca žive u EU.
Sleteli smo dakle u Fort de Frans, glavni grad Martinika, koji je postao centar ostrva nakon što je 1902. čuveni vulkan Mon Pele sravnio sa zemljom Sen Pier, gradić kojeg su u 19. veku zvali ’Parizom Kariba’. Pre 1902. Sen Pier je bio prestonica kulture i zabave, najelitnije mesto u francuskom kolonijalnom carstvu na zapadnoj hemisferi.
Istorija će Luja Ogista Siparisa upamtiti kao jedinog čoveka koji je preživeo čuvenu erupciju vulkana Mon Pele što je zbrisao sa lica zemlje ceo Sen Pier i ubio 30.000 ljudi. Siparisu koji se veče ranije napio, potukao i dospeo iza rešetaka lokalnog zatvora su, naime, život sačuvali debeli zidovi zatvorske ćelije i spasioci su ga pronašli – sa teškim opekotinama, ali živog – pet dana kasnije. Legenda kaže da je erupciju preživeo i jedan obućar iz predgrađa kao i devojčica koja se otisnula čamcem na pučinu, ali samo je Siparis stekao svetsku slavu. On je godinama posle nastupao u čuvenom cirkusu ’Barnum and Bailey’ predstavljan kao – ’Čovek koji se živ vratio iz Pakla’.
Zatvorska ćelija u kojoj je bio Siparis danas je turistička atrakcija, morao sam da se propisno sagnem da uđem u nju, pored nje raste palma, a visoko iznad se zlokobno nadvija Mon Pele. Odmah do zatvora su i ostaci pozorišta koje je vulkan, takođe, sravnio sa zemljom, a na čijem dekoru je radio Viktor Luj, arhitekta koga je proslavila unutrašnjost Comédie-Française u Parizu. Pozorište je sagrađeno 1786, stradalo je nekoliko puta u uraganima i zemljotresima, ponovo podizano i imalo ’tropsku slavu’ poput ’Amazonske opere’ u Manaosu u Brazilu. Od 8. maja 1902. tu su samo ruševine. Odmah pored je i muzej koji uz gomilu fotografija grada pre i posle erupcije čuva i potpuno deformisano veliko crkveno zvono, jezivi dokaz kako izgleda susret sa užarenom vulkanskom parom i lavom.
Procenjuje se da se oblak dima i pare, što je lavi predhodio i koji je zapravo ubio žitelje Sen Piera – kretao brzinom od 640 kilometara na sat, a njegova temperatura je bila 1.000 stepeni Celzijusa.
Erupcija vulkana Mon Pele u zoru 8. maja nije došla baš potpuno nenajavljeno. Naime, danima uoči erupcije stanovnici su primetili čudnu pojavu najezde zmija i drugih životinja koje su bežale sa planine dole u grad, čuli su se neobični zvuci iz dubine zemlje i miris sumpora osećao se u vazduhu – ali je gradonačelnik usred kampanje za lokalne izbore rešio da spreči predloženu evakuaciju. Tako je jedna predizborna kampanja koštala života kompletno biračko telo što iz današnje perspektive srpskih pitanje-je-života- i-smrti lokalnih izbora možemo bez problema da zamislimo.
Danas, 113 godina kasnije – Martinik je destinacija jedne druge vrste turista. Glavni grad ostrva je Fort de Frans – pre Francuske građanske revolucije zvao se Fort Rojal, a među njegovim žiteljima jedna verzija tog naziva ostala je u upotrebi i danas – Fojal (Foyale). Kroz njegovu luku svakodnevno prođe nekoliko velikih kruzera sa u proseku po 3.000 putnika, pa su ulice grada preplavljene one-day turistima u potrazi za suvenirima, lokalnim ’Carib’ pivom i besplatnim internetom. Trotoari u centru grada su čeličnim lancima odvojeni od kolovoza, a da bi se dospelo na pešački prelaz moraju se proći ’automatska vrata’ slična onima na stadionima. Razlog za ovoliku predostrožnost, koju nisam video ni u jednom gradu na svetu, leže u poroku koji je Luju sa početka priče sačuvao život – alkoholu. Naime, redovno se dešavalo da alkoholisani stanovnici Fort de Fransa završe pod točkovima automobila.
Žitelji Martinika su, dakle – punopravni građani Evropske unije sa svim pravima kakva imaju stanovnici Brisela ili Antverpenana primer, glasaju čak i za Evropski parlament. Fort de Frans izvan svoje istorijske jezgre izgleda kao veliko gradilište, široki auto-put vodi ka savremenom aerodromu, oko njega stotine višespratnica, tržnih centara, fabrika, oblakoder u luci – Fort de Frans na vodi… Evropska unija na plus 30 Celzijusa u februaru.
Martinique
U Regionalnom muzeju istorije i etnografije u toku je postavka: ’Engleska okupacija Martinika 1762, 1794. i 1809.’. Organizatori izložbe do detalja opisuju kratkrotrajne britanske pokušaje da zagospodare Martinikom u 18. i 19. veku i stiče se utisak da je ovo ostrvo tik uz obalu Normandije, recimo, neupitni sastavni deo Francuske koji su Englezi eto, par puta pokušali da zauzmu.
Zanimljivo je da i pored miliona turista iz celog sveta, konobari, taksisti i zaposleni u hotelima na francuskim karipskim ostrvima gotovo uopšte da ne govore engleski (isto je na Gvadelupeu i Sen Martinu). Većina jelovnika je isključivo na francuskom i ako ga ne znate – čista je lutrija šta ćete ručati, jer gotovo niko od osoblja ne zna ili ne želi da govori engleski. Zato, ako ne želi da ruča kreolske krvavice misleći da je naručio plodove mora, pre dolaska u ovaj deo sveta – putnik treba da se naoruža osnovnim znanjem francuskog jezika ili bar rečnikom.
Ulazim u Katedralu Sv. Luja u centru grada, radni je dan, traje misa. Žene, deca i nešto belih turista sa kruzera, uobičajena slika u tropskom vlagom načetim ’katedralama pored mora’ na Antilima. Karakterisični drveni stropovi i šareni vitraži na prozorima uz ’Oče naš’ na francuskom daju celoj atmosferi dodatni filmski, kolonijalni šarm.
U parku Savana par koraka dalje – spomenik Napoleonovoj ženi Žozefini koja je rođena ovde na Martiniku. 1990. neko je polio Žozefinu crvenom bojom, odsekao joj glavu u najboljem maniru francuskih revolucija i ’obrisao’ njeno ime u kamenu. Veruje se da je razlog tome što se Napoleonova draga strasno zalagala za ponovno uspostavljanje ropstva i to joj njeni crni sunarodnici sa Martinika 200 godina kasnije ni mrtvoj nisu oprostili.
Krstarenje na brodu MSC Musica nastavilo se na nekadašnjoj britanskoj koloniji ostrvu Sveta Lucija, ali ću se ovde zadržati samo na ostrvima koja pripadaju Francuskoj. Pristajemo na ostrvo Gvadelup, francuske i zastave EU i ovde na svakom koraku. Pijaca, glavni gradski trg i spomenik žrtvama Prvog svetskog rata sa ovog ostrva – nisu zadovoljili moju znatiželju.
Otišao sam do lokalnog groblja za koje sam čuo da je prava atrakcija. Zaista, svi grobovi obloženi crnim i belim keramičkim pločicama, većina urađeni kao ’kapelice’ ili ’kućice’ nalik onim u ’gastarbajterskim’ selima Istočne Srbije… Ćirilica na jednom od grobova privukla mi je pažnju: Boris Nedelkovski, rođen u Skoplju 1922. umro na Gvadelupu 2003. Nisam imao vremena da istražim koja se zanimljiva životna priča krije iza ovog nadgorbnog spomenika.
Ostrvo je Kolumbo otrkio 1493. a 1635. Francuzi su slomili otpor lokalnog stanovništa i zagospodarili Gvadelupom. Obišli smo vodopad u unutrašnjosti ostrva i popodne proveli na plaži Sveta Ana. Najneljubazniji konobari koji ne žele ni da pogledaju gosta koji ne govori francuski rade u restoranu na jednoj od najlepštih plaža koju sam video, a video sam ih mnogo… Završili smo u baru par metara dalje gde sam shvatio da kombinacija malih banana kupljenih na pijaci za dva evra i belgijskog ’Leffe’ piva i nije tako loša da utoli glad.
Sledeće EU ostrvo u nizu – Sv. Martin. Od 1648. ostrvo je podeljeno na južni – holandski deo i severni koji pripada Francuskoj i tako je ostalo do danas. Prilikom prošle posete otišli smo na plažu Orient na severnom, francuskom delu ostrva: sjajni restorani sa francuskim vinima i žabljim batacima, žene i devojke u toplesu, ’plaža francuskog stila’, kako nas je ’upozorio’ taksista.
Ovog puta otišli smo na plažu Maho koja je par metara od početka piste Aerodroma Sv. Julijana na koji sleću avioni iz celog sveta što ju je učinilo destinacijom na koju svakodnevno dolaze na stotine turista da ’uživaju’ u fotografisanju i snimanju aviona koji preleću preko plaže na svega par metara iznad njihove glave…
Kasnije dok smo u Filipsburgu pili pivo u baru sa pogledom na naš brod, prišla nam je devojka iz Beograda koja radi na Svetom Martinu već godinama kao konobarica. Društvo do nas bili su momci i devojke iz Srbije, konobarice, kuvari, frizerke i šankeri sa jednog od kruzera u luci. Mesečno zarade i do 3.000 dolara na brodu, rade 12 sati i 12 sati odmaraju, nulta je tolerancija za kašnjenje i alokohol na radnom mestu. Na brodu imaju obezđene sve obroke i krevet. Većina ih je obišla ovako dobar deo planete. Kažu, ne nameravaju da se vrate u Srbiju.
Foto: Robert Čoban
