Srbija na ‘belom hlebu’
Piše Tatjana Ostojić, direktor i glavni urednik BIZLife
Nedavno me je porazila činjenica, na parkingu jednog diskonta, koliko nama, i pored svih ubeđivanja, ustvari – nije dobro!
Znači, prilazim diskontu, u nedelju, udarni termin – pred drugu najveću slavu u Beogradu – Đurđevdan, a parking sa leve strane potpuno prazan, dok desno još i ima automobila. Ali, daleko je to od vremena, ma nema tome ni dve godine, kad na istom mestu, u isto vreme, teško da si mogao da nađeš slobodno mesto da se parkiraš.
Parkiram ja moj auto, star 23 godine, (cenim da će me uskoro kazniti što vozim tako star auto, to verovatno i nije baš po nekim propisima) i uđem. Ajde, što je poluprazno, što se među rafovima krećeš bez problema, nego deluje mi sve nekako pusto. Istina, od kada je ova kriza krenula većim intezitetom, odavno sam napustila kupovinu u diskontu, ne zbog toga što kupujem van spiska, jer to ni u najboljim vremenima nisam radila, nego ko da pali auto zbog pet ili deset proizvoda, ne isplati se.
Na kasi sam za tili čas, nigde žive duše i bi mi tužno. Još tužnije bilo kod kuće. Kada je mlađa ćerka otvorila frižider, uveče, pitala je šta se ovo desilo? Kako misliš šta se desilo? Pa, kako se ovako napuni?! Da li treba da kažem da mi je rekla da sam najbolja majka na svetu, jer sam nas častila komadom pečenja i sladoledom!
A, statistički podaci su neumoljivi i govore upravo praznom parkingu u prilog. Prema Republičkom zavodu za statistiku nova prosečna potrošačka korpa za februrar 2015. iznosila je 66.330,58 dinara ili 1,55 prosečnih zarada za isti period. Ni ona minimalna nije ništa jeftinija i iznosila je 34.550,48 dinara ili 0,87 prosečne zarade. Pa, kako se onda ljudi u Srbiji hrane?!
S druge strane, nedavno istraživanje jednog dnevnog lista, koje je preneo i BIZLife Portal kaže da je Srbija, prema mnogim istraživanjima, jedna od najjeftinijih zemalja za život. Međutim, ta istraživanja, naravno, ne uzimaju u obzir prosečna primanja, već samo razlike u cenama namirnica, prevoza, usluga u restoranima, kao i troškova za struju, vodu i ostale komunalije u različitim zemljama.
I tako, Srbima za troškove komunalija u proseku treba 150 evra, što je više od 40 odsto prosečne mesečne plate. Slovence komunalije koštaju 213 evra ili svega 20 odsto mesečne zarade.
I dok Slovenci treba da rade svega 32 sata da bi podmirili mesečne račune, Srbin mora da radi punih 68 sati. Poražavajuća činjenica je da žitelji Helsinkija, na primer, rade svega pet sati da bi platili režije.
U isto vreme, u značajnom broju javno-komunalnih preduzeća u Beogradu plate su 45 odsto više od republičkog proseka, čak i posle smanjenja od deset odsto. Prosečne zarade, na primer u Beogradskim pijacama i Infostanu, su između 75.000 i 92.000 dinara.
Zato i ne treba da čudi što je strancima s njihovim platama u Srbiji fenomenalno, a što građani Srbije u velikom broju odlaze trbuhom za hlebom.
Za nas koji još ostajemo, predlažem da Premijer javno objavi svoje kućne finansije, i pomogne narodu Srbije kako da u svojoj glavi dinar koji zaradi pretvori u tri, jer minimum mu toliko treba da preživi na ovim prostorima.
Mislim, svima je već jasno da treba da radimo 14 sati dnevno, svaka žena u Srbiji tako živi već decenijama unazad, ali da li jede?
Samo da ne bude kao u onom vicu – taman Ciga naučio konja da ne jede, a on ’crko!
