Naučite da muljate kao političari u 10 koraka

Mislili smo da je to vreme iza nas, ali u Srbiji se i dalje najviše isplati biti političar. Jedan od razloga je njihova dugovečnost na političkoj sceni, upliv u sve pore društva, ali i poseban vid snalažljivosti koji samo oni imaju.

Harvardski profesor Stephen M. Walt je za Foreign Policy napisao članak koji mlade i ambiciozne političare podučava drevnoj veštini muljanja i pomaže im da na što efikasniji način spase sebe, svoju zemlju ili svog šefa.

Radi se o "programu" koji se sastoji od 10 lakih koraka, koje možete koristiti i u svakodnevnom životu. Primeri se uglavnom odnose na SAD, ali laži su univerzalne. Mi smo na kraju svakog koraka, davali i aktuelne primere iz Srbije.

Prvi korak: "To je laž. Nikad se nije dogodilo"

Kad ih neko optuži za loš ili neoprostiv potez, prvi instinkt mnogih političara (i njihovih pristalica) je poricanje. Bill Clinton izjavio je da "nikad nije imao seksualne odnose s tom ženom" (Monicom Lewinsky), a režim Bashar al-Assada u Siriji isprva je žestoko poricao korišćenje hemijskog naoružanja. Isto tako, direktor NSA-a, senator Ron Wyden, negirao je optužbe da njegova agencija nadzire građane, a svoju je laž naknadno opisao kao "najmanje neistinitu izjavu koju je u tom trenutku mogao da smisli". (Srbija: Afera helikopter i ministri)

Drugi korak: Okrivite nekog drugog

Ako već ne možete sakriti što se dogodilo, okrivite nekog drugog. Ova odbrana ima najmanje dve varijante. Prva opcija je priznati da se propust dogodio, ali istovremeno svaliti krivicu na oponente. Na primer, nakon što je korišćenje hemijskog oružja u Siriji potvrđeno, Assadove pristalice krivicu su svalile na neprijatelje režima. Turski premijer Erdogan za sve kritike usmerene protiv njega i njegove vlade krivi spoljne neprijatelje koji uporno kuju zavere.

Druga opcija je priznati da su za vaš propust krivi podređeni. Guverner New Jerseyja, Chris Christie, tvrdi da nije znao ništa o tzv. "Bridgegateu", a administracija Georgea W. Busha kršenje ljudskih prava u Abu Ghraibu opisala kao neovlašćeno postupanje niže rangiranog osoblja. Stoga, ako uspete da okrivite nekog drugog, oni na vrhu mogu proći nekažnjeno. (Srbija: Afera oko predsednikovog aviona i svaljivanje krivice na ministarku Zoranu Mihajlović)

Treći korak: "U redu, pogrešio sam, ali nisam to učinio namerno"

Ako ni na koji drugi način ne možete izbeći odgovornost, sledeći logičan korak je priznati da ste pogrešili, ali uveriti ljude da to niste učinili namerno. Možete se izvlačiti tako što ćete izjaviti da niko nije mogao predvideti negativne posledice što u prevodu znači da niko zapravo nije kriv. Isto tako, možete izjaviti da je sve loše što se dogodilo nusprodukt u svakom drugom pogledu uspešne politike. Tako je, na primer, vlada SAD-a opravdala civilne žrtve napada bespilotnim letelicama opisavši ih kao "kolateralnu štetu" koja je "nenamerna" i samim tim opravdana. (Srbija: Kod srpskih političara ovoga nema, oni ne greše)

Četvrti korak: "Nismo imali drugi izbor"

Ako ne možete poreći činjenice niti nameru, sledeći korak je uveriti javnost da su alternative daleko gore ili da su drugi prisilili vas (ili osobu koju branite) da postupate nepromišljeno ili sa štetnim posledicama.

Na primer, nakon 11. septembra, Donald Rumsfeld, bivši američki ministar odbrane i arhitekta invazije na Irak, pokušao je preusmeriti kritike upućene SAD-u tako što je izjavio da "odgovornost za svaku žrtvu u ovom ratu, nezavisno o tome da i se radi o nevinim civilima ili nevinim Amerikancima, snose al-Kaida i Talibani".

Oni koji su 1945. stali na stranu Harryja Trumana i pokušali opravdati korišćenje atomskog oružja u Japanu, tvrdili su da bi klasična invazija rezultirala s daleko više žrtava i na američkoj i japanskoj strani. (Srbija: Politika oko Kosova)

Peti korak: Veće dobro

Bliski rođak četvrtog koraka je uveriti javnost da se radilo o većem dobru. Madeleine Albright branila je američke sankcije nametnute Iraku (koje su, tvrde neki, verovatno rezultirale smrću više od pola miliona Iračana) rekavši da je američka vlada "verovala da će se isplatiti".

Neki će to pokušati proširiti izjavom da će "vreme pokazati da je sporni pristup bio vredan žrtava". Na primer, oni koji još uvek brane poteze Bushove administracije tvrde da će vreme kad-tad pokazati da je nezakonita i nevešta invazija na Irak zapravo popravila situaciju na Bliskom istoku, a micanje Saddama Husseina pokazaće se kao ključni korak u tom procesu. Dovoljno je strpeti se do 2025. ili možda 2050. (Srbija: Mere štednje)

Šesti korak: "Svi to rade, a naši su protivnici još gori od nas"

Jedno od opravdanja svakako je i ono da to "svi rade" te da su oni koji su se našli na udaru kritika zapravo nepravedno izdvojeni. Ovu strategiju možete odvesti korak dalje i konstatovati da su vaši oponenti još gori od vas. Tako je Bushova administracija pokušala opravdati mučenja i ostala kršenja ljudskih prava u ratu protiv terorizma. Prikazali su al-Kaidu kao zlu pretnju koja opravdava čak i najgrublja kršenja. (Srbija: Odnosi Srbije i Hrvatske)

Sedmi korak: Naglasite da je sve moglo završiti daleko gore

Ovo je odlična tehnika da obranite i državu i političare. Ako učine nešto što na prvi pogled deluje loše, ukažite na sve ono gore što se moglo dogoditi, a nije. Na primer, oni koji pokušavaju da opravdaju korištenje bespilotnih letelica tvrde da je ovaj pristup ratovanju daleko pouzdaniji i precizniji nego drugi oblici ratovanja. Drugim rečima, trebali bismo biti zahvalni SAD-u što nisu koristili sav svoj arsenal. Dobro poređenje bio bi neverni suprug koji traži oprost jer nije varao onoliko koliko je mogao. (Srbija: Poplave iz 2014.)

Osmi korak: Okolnosti

Sve vlade sklone su verovati da su njihovi postupci, koliko god pogrešni ili zlonamerni bili, opravdani istorijom, geopolitičkim okolnostima ili pak globalnom odgovornošću. Amerika iz tog razloga nije potpisala Ottawsku konvenciju (Konvencija o zabrani upotrebe, skladištenja, proizvodnje i transportu protivpešačkih mina te njihovu uništavanju) niti konvencije Međunarodnog kaznenog suda pod izgovorom da bi to osetno ugrozilo njihovu ulogu glavnog zaštitnika mira u svetu. (Srbija gotovo u svim situacijama)

Deveti korak: Igrajte na kartu pokajnika i izvinite se

Ponekad ćete se naći u situaciji da morate stati na stranu političara ili politike koja je moralno upitna. Ali, kao što su nas brojni skandali poznatih naučili, ponekad je moguće izvući se nekažnjeno ako uspete uveriti javnost da se kajete. Na primer, Obamina administracija uverila je javnost da je Obama na mukama zbog "liste za odstrel" Bele kuće. Koja je poruka? "Možda ubijamo nedužne ljude u dalekim zemljama, ali zbog toga se osećamo grozno. Zato nam se skinite s grbače". (Srbija: Kajanje premijera Vučića za svoju prethodnu politiku u Srpskoj radikalnoj stranci)

Deseti korak: Rumsfeldova odbrana

Kad sve ostalo propadne, tu je tzv. "Rumsfeldova obrana" koja otprilike glasi: "Ponekad se stvari jednostavno dogode. Sve možda nije išlo putem koji smo zamislili i u procesu su možda nastradali nevini, ali hej, kod donošenja važnih odluka teško je biti sto posto siguran i ponekad oni koji su se najviše okoristili našom strogom, ali pravednom ljubavlju, nisu najzahvalniji. Ali, to nije naša greška. Uvek će postojati nepoznanice i niko nije savršen. Tužite me".

Na prvi pogled ovaj pristup deluje jadno, ali Donald Rumsfeld nakon ovog je poteza posao zadržao još četiri godine i nikad nije optužen za sve ono za što ga se teretilo. Umesto toga, Obamina administracija izborila se za njegov imunitet. To je dokaz da čak i najgori alibi ponekad prolazi. (Vlade Srbije na kraju svakog mandata)