Čija je ovo matura, tvoja ili moja?
Piše: Aleksandra Velimirović Janakievski, osnivač i direktor modnog brenda Belgrade Workshop i discipline Modni koučing
Matursko veče je, kao i svaka jednokratna prilika od koje gajimo visoka očekivanja za neke izvor radosti i poleta dok kod drugih izaziva paniku i odbojnost. Dugo se iščekuje, u pripreme se često ulaže previše vremena, novca i energije a priželjkivani rezultat neretko izostane.
Matura predstavlja inicijaciju u svet odraslih; školsko doba je završeno, pred svršenim srednjoškolcima su nove mogućnosti izbora i novi, ne više utabani putevi u životu. Kako drugačije obeležiti željeni a ipak neizvesni trenutak do delimičnim ili potpunim raskidom sa dotadašnjim navikama u svim oblastima, pa i u načinu provodjenja vremena i oblačenja.
Devojke se penju na vrtoglave štikle misleći da će im one obezbediti brži uspon do, neke još uvek maglovite tačke, dok momci oblače odela i izgledaju kao sopstveni očevi jer su ubedjeni da to tako treba… Mnogi čak i nevoljno postaju deo svečanosti koja je unižena komercijalizacijom svakog svog segmenta. Posle svega ostaje gorko gorko osećanje da smo praveći kompromise izgubili deo sebe ali se tešimo pretpostavkom da je to normalno u svetu odraslih.
Možda se komercijalizacija ovog, zapravo radosnog i slatko nostalgičnog trenutka najviše ogleda u onome što se nudi kao vizuelni i audio model, na izbor kog prosečan maturant/kinja na kraju bukvalno bude primoran, zahvaljujući tome da se sve organizuje kao na traci, bez svesti da ovi mladi ljudi, buduća snaga društva zaslužuju nešto više od lažnog glamura za koji su sami sebe ubedili da je neizostavan.
Zašto neki uživaju u pripremama za mature i pamte je sa radošću dok drugima predstavlja noćnu moru koju bi što pre da zaborave?
Najčešći su sledeći razlozi: jedan su prevelika lična očekivanja a drugi prevelika očekivanja okoline.
U prvom slučaju reč je o modelima nametnutim kroz medije, od strane društva, bližeg i daljeg okruženja. Devojke se često odlučuju za preskupe toalete za koje još nemaju izgradjen stav, obuću u kojoj ne umeju da hodaju, šminku sa kojom postaju neprepoznatljive. Izlazak iz zone komfora dobar je za lični rast i razvoj ali potpuno odbacivanje sebe i potreba da se bude neko drugi po svaku cenu, baš to jedno veče, govore o dubokom nezadovoljstvu ili nesigurnosti. Teško je poverovati da je u savremenom dobu sindrom Pepeljuge toliko jak, verovatno najizraženiji na venčanjima i maturama.
Sa druge strane, mladi koji ne žele da budu učesnici u serijskom veselju, koji nisu potpali pod uticaj mas medija i preovladjujućeg trenda zabave bivaju izopšteni i okarakterisani kao neprilagodjeni. Pred njih se postavljaju očekivanja ostatka ekipe, članova porodice, čak i profesora te sposobnost da stanu iza svog stava i odbrane svoj izbor zavisi isključivo od snage njihovog karaktera. Da li će se neka devojka usuditi da na mature ponese svedenu haljinu uz ravne baletanke, belu majicu sa intrigantnim printom ili muško odelo zavisi od toga koliko je svoja.
Neka svaka mlada osoba postavi sebi sledeća pitanja koja će joj olakšati izbor makar onoga što će obući, u čemo će se osećati sigurno.
- Da li se u ovome osećam prijatno?
- Da li sam u tom izdanju ja ili neko drugi?
- Da li ispunjavam nečija očekivanja ili sam svoj/svoja?
- Da ne znam o kakvoj je svečanosti reč, u čemu bih odabrao/odabrala da se pojavim?
Neka ova pitanja budu vaši filteri. Oni će vam omogućiti da sa ponosom stanete pred ogledalo i kažete: ”Da, to sam ja!”
Najveće osećanje zadovoljstva potiče iz činjenice da smo uprkos iskušenjima ostali verni sebi.Različitost nam je data da bismo je poštovali, kod sebe i drugih, na taj način se izgradjujemo.Zato svima koji vam nameću svoja očekivanja skrenite pažnju da je to vaša proslava i budite to što jeste!
Pišući ovaj tekst shvatila sam da sam u razmaku od 4 godine, pristupajući pripremama za maturu starije ćerke imala priliku da zastupam oba principa koje pominjem.
Za malu maturu, sećam se da sam izvršila nešto jači uticaj kad je u pitanju bio izbor haljine, izvela sam sve moguće komunikaciono-intelektualno-ubedjivačke vratolomije kako bih dokazala da haljina za ovu priliku ne može istovremeno da bude mini, nema bretele a ima gola ledja – to bi konstrukciono bilo teško izvodljivo a tek stilske posledice da ne pominjem! Pitam se šta bi bilo da sam je tada ohrabrila da se ipak opredeli za model haljine “bez išta”, da li sam na ovaj način usporila razvoj njene sposobnosti da samostalno donosi odluke ili sam joj ipak postavila solidan temelj za budući sistem vrednosti.
Sa druge strane, kada su pre dve godine otpočele pripreme za veliku maturu, s obzirom da su bile one katastrofalne poplave koje su ugrozile živote i imovinu mnogih naših stanovnika, moja ćerka i još jedan mali deo ekipe želeli su da daju svoj doprinos time što bi se odrekli proslave na uobičajeni način a novac predvidjen za tu priliku preusmerili kao pomoć ugroženima. Na žalost, naišli su na većinsko nerazumevanje, mnogi su komentarisali da nije u redu da se odriču dugo iščekivane večeri koju su zaslužili? Profesori nisu bili oduševljeni što nešto iskače iz uigranog šablona tako da je cela ova plemenita ideja propala jer nije bila u skladu sa neekološkim stavom većine.
Na kraju je ostao utisak da preglomazna organizacija, nametnuti modeli lepog i poželjnog kao i prejak fokus na to jedno veče dovode do toga da na kraju niko ne bude istinski zadovoljan. Možda je sama proslava mature u stvari onaj pravi ispit zrelosti, prvi u nizu od mnogih koji sleduju u budućem životu.
Izvor: BIZLife
