Praštamo li neuspeh? A USPEH?
Nakon nedavno održanog Davis kupa na kom je Srbija igrala protiv Kazahstana, Viktor Troicki uputio je ovdašnjoj publici jednu zamerku i to sasvim na mestu. „Novak jeste prvi na svetu i definitivno zaslužuje svu pažnju Srbije i naravno da ga svi volimo i navijamo za njega. Šta da kažem, osećao sam se na terenu kao da je dvorana poluprazna. Kazahstanci su bili glasniji. Bila je mnogo bolja atmosfera van Beograda… Izgleda da 22. teniser sveta nije dovljno dobar povod za navijanje.“
I zaista se čini da smo puni podrške samo za najbolje. Tada svi prisvajamo te ljude koji su svojim trudom izgradili nešto. Čim naprave malu grešku, kao da nisu više naši… Nisu nam dovoljno dobri. Poznati košarkaški as Aleksandar Đorđević u razgovoru mi je rekao da smo „ovu malu zemlju navikli na uspehe kada je sport u pitanju“. U pravu je. No, šta će biti za koju godinu kada se pojavi neki novi Novak Đoković, koji će zbaciti sa trona ovog našeg? Vrlo verovatno da nam ovaj naš tada neće biti dovoljno dobar.
Čini mi se da smo previše kritički nastrojeni prema drugima, od kojih očekujemo mnogo, a kao društvo i kao pojedinci retko se zapitamo šta smo to uradili da nam bude bolje, da mi budemo bolji. Ne praštamo neuspeh.
S druge strane, čini se da ne praštamo ni uspeh, bar u svetu biznisa. Kako je na nedavno održanom Kopaonik biznis forumu naglasio direktor ’Mojih brendova’ Andrej Jovanović „strani investitori u Srbiji su povlašćeniji od domaćih jer njih niko ne zove tajkunima“. Ima i tajkuna, da se razumemo, ali to nije svaki domaći privrednik koji je ostvario neki svoj cilj. Nisu nam oni krivi što nismo na njihovom mestu.
Ima pravo i premijer Srbije kad kaže da smo šampioni u kukanju. Znamo svi da kritikujemo, ali ne znamo sami da zasučemo rukave i još važnije prihvatimo odgovornost. Ili kako to kaže Vladimir Kostić, predsednik SANU: „Gajimo atmosferu beznađa kao neku vrstu estetske osnove naše više, istorijske mudrosti.“
Izvor: BIZLife
Piše: Ivana Lakić
