Srbija do Pekinga: Kako uspeti u Kini
Šta je to što je kinesko poslovanje spaslo od ekonomske krize i dovelo do uspeha i stabilnosti, iz ugla našeg čoveka koji 15 godina uspešno posluje u Kini.
Đurađ Grubišić vlasnik je firme ARS d.o.o. koja, kako on slobodno kaže, ima sve što je potrebno ljudima koji osećaju da su kreativni i maštoviti. Konkretnije, ARS se bavi proizvodnjom i distribucijom slikarskog materijala. I sve bi to bila jedna obična priča o uspehu da Grubišić nije uradio ono što bi se malo ko usudio – preneo delatnost firme na kinesko tržište.
„Uspeh je relativna kategorija. Lično uvek smatram da sam mogao i mogu više,“ kaže Đurađ za BIZLife, i objašnjava kako je uopšte došao na ideju da se preseli u Kinu, i šta je naučio od kineskog modela poslovanja.
Signal da se nešto veliko dešava bio je kada je pre petnaestak godina kompanija ColArt, koja drži 70% svetskog tržišta umetničkim materijalima, prebacila deo proizvodnje u Kinu. Da pojasnim, ColArt je kompanija koja prodaje najkvalitetnije proizvode, i koja u svom portfoliu ima kompanije koje su jako ponosne na svoju tradiciju i iskustvo od skoro 300 godina. Kina je do tada za mene bila sinonim za nekvalitetne proizvode, ali ako jedna velika kompanija prebacuje svoju proizvodnju tamo, to mora da je pametno i da ima nekog rezona.
Tako počinjem da se bavim Kinom, da čitam o njoj, njenoj civilizaciji, kulturi i naravno ekonomiji.
Na poslovnom planu rezultat je bio taj što smo ubrzo otpočeli proizvodnju materijala pod našom robnom markom u saradnji sa najvećim kineskim kompanijama. Na ličnom planu moja potreba da sebi odgovorim na pitanja koji su pravi razlozi ekonomskog uspeha Kine, i da li je taj kineski menadžment presudno determinisan kulturom i civilizacijom, rezultirali su nastankom moje knjige „Osnove kineskog menadžmenta“.
Poslovna komunikacija Kineza, kao i uopšte drugih Azijata bitno se razlikuje od poslovne komunikacije Evropljana. Prilikom dugotrajnih pregovora upoznavanje lokalnih običaja i kulture je zaista vrlo važno. Postoji mnogo stvari koji determinišu kinesku poslovnu kulturu i običaje pregovaranja. Susret sa kineskim menadžerima, prilikom koga se mora ukazivati pažnja i čast najvažnijem i najstarijem u delegaciji, samo je početak najčešće dugog pregovaračkog procesa. Razmena vizit karti sa obe ruke je mali čin, kojim se ukazuje pažnja i respekt. Nakon toga treba obratiti puno pažnje na uspostavljanje odnosa sa najvažnijom osobom u delegaciji, kojoj se konstantno treba ukazivati uvažavanje i čast. Lični i poslovni odnos Kinezi najčešće ne razdvajaju, pa je razvijanje što boljeg odnosa sa njihovim vođom od presudne važnosti za uspeh pregovora.
Sličnost sa Srbima verovatno leži u činjenici da Kinezi obožavaju da lične odnose između poslovnih partnera zacementiraju u kafani uz obilje hrane i alkohola.
Treba pomenuti da Valter (Bata Živojinović) kod starijih i Novak Đoković kod mlađih uživaju opšte poznat kultni status u Kini. Zanimljivo je da većina misli da u Kini svi voze bicikl, međutim, bicikl voze samo pojedinci, dok su svuda prisutni najmoderniji automobili i električni motocikli.
Koren ekonomskog uspeha Kine nalazi se u vizionarstvu Deng Sjaopinga (Deng Xiaoping), koji je nakon Maove smrti, započeo sveobuhvatan proces reformi i tranformacije kineske ekonomije i društva, uvodeći čuvenu politiku ’jedna zemlja, dva sistema’. Sjaoping bio je ’vođa’ NR Kine od 1978. do 1992. godine. Tim potezom počele su širom zemlje da se otvaraju specijalne ekonomske zone koje su pružale brojne pogodnosti stranim ulagačima. Oni su privučeni povlasticama, niskim troškovima i perspektivom ogromnog tržišta, počeli da prebacuju svoje proizvodne linije u ovu zemlju. Tek nakon toga počinje da se budi i kod Kineza davno zaboravljeni preduzetnički duh, i formiranje specifičnog poslovnog menadžmenta koji je svojevrsni miks kineske taoističke i konfučijanske tradicije, socijalističkog društvenog uređenja i uticaja države na poslovanje, i konačno savremenih poslovnih običaja i prakse.
Ako bih išta voleo da je moguće primeniti u srpskom poslovnom okruženju, onda je to svakako koncept guansji (guangxi). Ova reč se može prevesti kao veze, relacije koje se uspostavljaju između dva ili više poslovnih partnera. Lične veze se prenose i na veze između kompanija, što znači da je specijalna veza između poslovnih partnera stabilna, dugotrajna i da su oni spremni da jedni drugima pomažu u svim okolnostima. Guansji je konstanta u kineskom društvu već vekovima.
Kada se dogodila svetska ekonomska kriza, američki finansijski sistem počeo je da se urušava po domino efektu, jer je svaka kompanija gledala samo svoj interes, ne obazirući se na interese svojih partnera. U Kini je tada došlo do sastanaka koji je organizovala Centralna banka Kine. Tema su bili rizični plasmani kineskih banaka u SAD-u i način na koji se to može odraziti na kineski finansijski sistem. Na sastanku su pitali ko sve ima rizične plasmane, koji su to iznosi. Nakon toga su se solidarno dogovorili na koji način je najbolje da se to zajednički sanira, da ne bi došlo do urušavanja kineskog finansijskog sistema, jer je lanac slab koliko je slaba najslabija karika. Sistem je opstao. Važnost specijalnih relacija koje opstaju na dugi rok uprkos turbulentnom okruženju, time je dobila pravi smisao.
Sve se više priča o Vijetnamu, Indoneziji kao i o lokacijama u Istočnoj Evropi.
Proizvodni inputi u Kini konstantno rastu, pre svega trošak ljudske radne snage, a i vreme brodskog transporta je prilično dugo, te su vodeće međunarodne kompanije počele da razmišljaju o alternativama. Kina je, kako bi zamenila brodski transport, razvila veoma ambiciozan projekat železničkog transporta iz Kine za Evropu. To je deo većeg projekta ’Put svile’ kojim namerava da ekonomski veže zemlje Evrope i centralne Azije za sebe. Mislim da velika šansa Srbije leži upravo u ovim činjenicama, ali da li ćemo uspeti da se prilagodimo i iskoristimo potencijalne mogućnosti – drugo je pitanje.
Izvor: BIZLife
Foto: Pixabay
Piše: Nada Veljković
