Zašto mladi i talentovani u Srbiji sve više liče na Mikija Rubirozu?

Piše: Nataša Mijušković

Šta je zajedničko Aleksi, Igoru, Ognjenu, Aleksi, Nikoli iz Beograda i Nikoli iz Novog Sada s jedne, i Daliboru, Ivanu i Nikoli s druge strane? Njihovim putem ide i jedna Sara. Mladi su, uspešni i – žive u Srbiji. Svi preduslovi za priču sa srećnim krajem su tu. Ili, gotovo svi?

Prva grupa mladića, svi učenici beogradske Matematičke gimnazije, osim Nikole, đaka novosadske gimnazije „Jovan Jovanović“, na nedavnoj Balkanskoj matematičkoj olimpijadi u Tirani, uz pojedinačne medalje, osvojili su i prvo mesto kao tim. Iako su učenici Matematičke gimnazije osvojili više od 450 medalja na međunarodnim takmičenjima, na to zlato čekalo se tri decenije. Ipak, entuzijazam i znanje profesora i đaka Matematičke gimnazije često nisu dovoljni. Koliko su samo puta upozoravali da nemaju novca da otputuju na neko međunarodno takmičenje? Kako resorno ministarstvo (redovno) ne može da pomogne, u poslednji čas uskoče sponzori. I tako, od takmičenja do takmičenja.

Već godinama, pomoć države mladima i talentovanima u zemlji nije dovoljna. Srbija je prva u regionu po iseljavanju mladih i obrazovanih u inostranstvo a, u svetu, čvrsto na začelju lestvice. Najpre odu jer tamo imaju bolje uslove za usavršavanje. I svi, kad odlaze, liče na Mikija Rubirozu koji, dok voz odlazi, viče “vratiću se”. A posle… odluče da tamo i ostanu; zbog dobrih uslova za rad i još boljih finansijskih uslova. Tako ostajemo bez pravih doktora svog posla, sa doktorskom titulom ili bez nje. Koliko ih jednog dana odluči da se vrati, nema podataka

Dalibor, Ivan i Nikola su inženjeri elektrotehnike. Osmislili su “idvorski električni traktor” koji radi na baterije, nema izduvne gasove, a može da služi i kao mobilni agregat. Njihov izum prepoznali su na Globalnom samitu preduzetnika na američkom univerzitetu Stanford i, u konkurenciji više od hiljadu ekipa, ušli su u finale sa još tridesetak timova. Međutim, da bi svoj izum predstavili krajem juna u Kaliforniji i, kasnije, razvili prototip “idvorskog električnog traktora” u Srbiji – potrebna im je pomoć države…

Pomoć države u kojoj će se znati da li je pravilno napisati “Smrt majke Jugovića ili “Smrt Majke Jugovića”, države u kojoj će se poklapati mišljenja Društva srpskog jezika i onih koji pišu i odobravaju udžbenike. Jer, kako objasniti 15-ogodišnjoj Sari iz Žiče da se, iako je zaslužila, nije plasirala na republičko takmičenje iz srpskog jezika?

Pred odlukom su Aleksa, Igor, Ognjen, Aleksa, Nikola, Nikola, Dalibor, Ivan, Nikola… Uskoro verovatno i Sara. S njima, i svi mi. Dok to ne shvatimo, medalje možemo samo da okačimo o klin.

Izvor: BIZLife