Zašto vlast hoće nepismene građane?

Piše: Milenko Vasović

Kod nas je sve drugačije nego u Švajcarskoj. Ili oni rade naopako ili mi. Sad su predložili da svaki punoletni građanin treba da dobija 2.500 franaka mesečno. Ako nije zaposlen dobijaće pun iznos, a ako je zaposlen i plata mu je malo manja dobijaće razliku. Nije to još ozvaničeno, ali moglo bi da bude već od juna meseca. Tada će se na referendumu građani izjasniti o predlogu.

U Srbiji se takav referendum ne može desiti za hiljadu godina. Ovde je logičnije očekivati drugačiju odluku, recimo, da svako ko napuni 18 godina plati državi neku sumicu. Ili da se raspiše referendum kojoj profesiji treba ukinuti platu: lekarima, prosveti, vojsci, ne, ne vojsci, oni su naoružani, sudijama…

Doduše, vlasti u Srbiji to rade i bez referenduma. Vidi se to najbolje iz tekstova u našim medijima: „prosvetarima zakinuto za odmore“, „sudije tuže državu zbog duga“, „naučnici nisu primili plate“ , “ radnici traže zarađeno“… A šta tek reći o penzionerima kojima država otima i još ih tera da se raduju otimačini.

Do te mere su činovnici usavršili otimanje da su neki primeri za svetsku enciklopediju sramote. Priča mi advokat Rajko Ignjačević da je nekakav pravobranilac u zemunskoj opštini  onomad tražio da se poništi jedna odluka  iz šezdeset i neke. Tom odlukom jednoj porodici je bila oteta vredna imovina.

Posle pola veka povlačenja po sudovima konačno je presuđeno da se ta porodica obešteti. E onda se pravobranilac dosetio da traži poništenje takve odluke. Nema odluke, nema odštete. Malo mu je što su oštećeni ljudi pedeset godina proveli u parnici, što je pola porodice pomrlo u nepravdi, što su gledali kako država uništava njihovo. Mudar neki čovek, a kako se ne seti da traži ukidanje odluka AVNOJ-a, pa da, recimo, vratimo monarhiju.

Šta je ovakvim potezom štitio pravobranilac? Sebe i svoju platu, može i tako da se gleda. Ali nije to suština, on štiti sistem,  štiti birokratiju koja je sama sebi dovoljna, i sama sebi cilj. Jer, isplatom obeštećenja iz opštinske kase dovode se u pitanje pozicije činovnika, njihovi troškovnici, njihova lagodnost, mogućnost za prijem još nekog stranačkog kolege i još koješta. Pa ne može se dozvoliti odliv državnih para nekim oštećenim građanima. Državne pare su za državne službenike.

Da ideja o mesečnim primanjima za sve građane nije daleko od stvarnosti pokazuju i primeri Finske i Kanade gde se razmišlja o eksperimentalnom uvođenju „osnovnog minimalnog dohotka“.

I sad dolazimo do uskog brvna zvanog „nema para“. To je čista laž i izmišljotina svake vlasti. Koliko je para pojela smederevska železara, koliko guta Bor, koliko propale banke. Ovde se radi ne o milionima evra, ne o stotinama miliona, već o milijardama, pa i desetinama milijardi evra.

Samo sa tim novcem, da je pametno utrošen, u obrazovanje, na primer, Srbija je mogla biti regionalni obrazovni centar. Danas bi ovde studiralo na desetine hiljada studenata iz inostranstva. Sa tolikim novcem znatno bi porastao i nivo obrazovanja svih nas. A obrazovani nigde nisu gladni. Onda bi i priča o osnovnoj plati za sve punoletne građane Srbije bila realna.

Ali, vlast hoće nepismene koje može da vara kako hoće, a  državni gubitaši joj trebaju  da  preko njih izvlačila pare za sebe. Ako imate obrazovanu naciju onda  nema naslova u novinama „Pumpali vodu, ispumpali budžet“.

Izvor: BIZLife