OIE potrebni, ali i skupi za Srbiju
Poznato je da je izgradnja obnovljivih izvora energije veoma skupa. Što je snaga proizvodnog objekta veća, to je i cena paprenija.
Zbog toga, kako bi motivisala investitore da ulažu u izgradnju obnovljivih izvora u Srbiji, država je propisala podsticajne cene za otkup struje proizvedene u takvim objektima. To znači da Elektroprivreda Srbije ima obavezu da struju dobijenu iz obnovljivih izvora energije u periodu od 12 godina otkupljuje po višim cenama. Prosečna cena po kojoj ta kompanija otkupljuje struju od proizvođača obnovljivih izvora energije iznosi u proseku 8,69 evrocenti po kilovat satu.
Poređenja radi, proizvedeni kilovat sat u hidroelektranama košta 1,1 evrocent, a u termoelektranama 2,5 evrocenti. Za ilustraciju može da posluži i primer da otkupna cena za struju dobijenu iz vetrogeneratora iznosi 9,5 evrocenti po kilovat-satu. Kada je reč o malim hidroelektranama cene su od 3,4 do 12,6 evrocenti, biomasa 7 do 11,5 evrocenti, a solarna energija 20 do 39 evrocenti.
Vojislav Vuletić, ekspert za energetiku, nije pristalica izgradnje skupih obnovljivih izvora energije u Srbiji. „Smatram da Srbija nije pogodno tlo za izgradnju nekih obnovljivih izvora energije. Recimo, vetrogeneratori su veoma skupi. I cena struje koja se dobija iz tih izvora je takođe visoka. Sa druge strane, Srbija je bogata biomasom. Ima je dosta, a ne zagađuje životnu sredinu. Stoga ne vidim razloga zašto se kod nas ne bi proizvodili briketi i sagorevali kao ugalj. To je daleko povoljnije nego graditi vetroparkove i uvoziti skupu tehnologiju iz inostranstva“, objašnjava sagovornik lista Danas.
Dodaje da se Srbija nikako ne može osloniti samo na razvoj obnovljivih izvora energije i da obavezno mora da gradi i konvencionalne proizvodne pogone kao što su termoelektrane i hidroelektrane. „Svesni smo, kada dođe zima, da se mnogi stanovi i kuće dodatno greju na struju. Stoga nam u zimskom periodu nedostaje struje i moramo da je uvozimo. I to u periodu kada je najskuplja“, naglašava Vuletić.
Sa njegovim mišljenjem se slaže i Nikola Rajaković, profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. „Nema dileme da se ne možemo osloniti samo na obnovljive izvore energije. Kada je reč o Srbiji, možemo slobodno reći da su oni treći na listi prioriteta. Na prvom mestu su svakako termoelektrane, nakon toga hidroelektrane, a potom dolaze obnovljivi izvori energije. Treba biti realan i konstatovati da izgradnja i oslanjanje na obnovljive izvore energije suviše skup projekat za siromašnu zemlju kakva je Srbija.
Naravno, sa druge strane, ne samo zato što tako traži EU, nego i zarad ravnomernog elektroenergetskog razvoja Srbije, potrebno je razvijati i obnovljive izvore energije u što većoj meri. To, da još jednom istaknem, ne znači da imamo luksuz da se odreknemo izgradnje konvencionalnih izvora električne energije“, zaključuje g. Rajaković.
