Evro čeka sudbina sovjetske rublje

Ukoliko Evropska centralna banka ne ukine pravo nacionalnih centralnih banaka da „štampaju evre“, evropsku valutu očekuje sudbina sovjetske rublje.
 
“Ruska centralna banka je bila jedini regulator koji je imao pravo da štampa novac, i razumljivo da nije mogla, ni želela da vodi računa o interesima svih novostvorenih država“, piše sajt Finmarket.ru. „One su zato jedna za drugom počele da formiraju sopstvene finansijske institucije i uvode vlastitu valutu. Rubaljska zona se tako do 1993. konačno raspala“, podseća sajt povodom krize u evrozoni.
 
Isti takav kraj, možda očekuje drugu valutnu uniju – zonu evra, upozoravaju ekonomisti Siti banke čije stavove prenosi ruski portal. 

Rublja je, posle raspada Sovjetskog Saveza krajem 1991. godine, još samo nekoliko meseci bila valuta 15 nezavisnih država. Oni podsećaju da centralne banke 17 zemalja članica evro zone za 12 godina nisu naučile da usaglašavaju akcije i upozoravaju da ECB banka nije u stanju da vodi računa o interesima svih učesnica i da ih potpuno kontroliše. 

“Sličnost sa kasnim SSSR i ranom ZND je sve veća – zemlje evrozne imaju ne samo želju i potrebu da vode samostalnu monetarno-kreditnu politiku, one imaju i sve više tehničkih mogućnosti za to. Ponovno okupljanje zone evra biće već teško“, prognoziraju stručnjaci. 

Na prvi pogled, konstatuju ekonomisti, principi saradnje ECB i nacionalnih centralnih banaka omogućavaju poštovanje svih interesa učesnika, i pri tome obezbeđuju sprovođenje jedinstvene monetarno-kreditne politike. Međutim, odluke o tome šta da se radi sa aktivnom ECB, na primer, da li treba da otkupljuje dug Grčke, donose se već u skladu sa udelom svake zemlje u kapitalu ECB, tako da je glas Nemačke „težak“ 27 odsto, a glas Malte 0,09 procenta. Gubici i dobit od korišćenja aktive celog finansijskog sistema se sumiraju i dele ponovo prema udelu svake zemlje. 

Da principi funkcionišu sasvim drugačije nego što se to planiralo, postalo je sasvim očigledno kada je predsednik ECB Mario Dragi pokrenuo „štampariju novca“ čije je redovno puštanje planirano za 29. februar, kada ECB priprema novu rundu plasmana trogodišnjih kredita za podršku bankama u visini od bezmalo bilion dolara, navodi se u tekstu, uz opasku da su uslovi tog plasmana krajnje neuobičajeni, sa sasvim mogućim „katastrofalnim“ posledicama.
 
Proizlazi da će problematične zemlje svojim bankama obezbediti „najsvežije“ evre, a za uzvrat dobiti „problematične dugove“, nekakav proizvod vrednosnih papira za obveznice Portugalije ili Irske. Ukoliko uspeju, strogo po sporazumu o funkcionisanju ECB, i podele rizike i moguće gubitke sa ostalim učesnicama evrozone, ovi „drugi“, pre svega Nemačka, poželeće da napuste evrozonu, zaraženu toksicnom aktivnom. 

U slučaju da Nemačka izdejstvuje da nacionalne centralne banke „slabih“ zemalja preuzmu gubitke, ECB će konačno izgubiti svoj status zajedničkog finansijskog centra, piše Finmarket.ru. Na taj način, 29. februar će zapecatiti podelu Evrope na „jaku“ i „slabu“, konstatuje se u tekstu i dodaje da će „slabe“ zemlje biti nagrađene za njihovu slabost pravom da sprovode samostalnu kreditnu i monetarnu politiku. 

Sledeći logični korak sa njihove strane je da dobiju pravo da određuju sopstvenu monetarnu politiku, odnosno da napuste zonu evra, prognozira “Finmarket.ru i podseća da se na isti način razvijala situacija na periferiji zone rublje u ne tako davnom raspadu Sovjetskog Saveza. 

Nacionalne centralne banke mogu i na drugi način da popune likvidnost svojih tržišta, a najednostavniji način, koji ipak mora da se usaglasi sa ECB i ne garantuje „podelu gubitaka“, je vanredno upumpavanje likvidnosti u banke. 

Kao garanciju banke mogu da ponude vrlo lošu aktivu, koja je i stvorena za „izuzetno toksične“ slučajeve kada lokalne banke i njihove garancije nisu u skladu sa opštevropskim standardima. Ekonomisti Siti banke ističu da su Evropljani još daleko od stanja poluraspada, koji je bio primetan prvih godina postojanja ZND i da ECB još može da pojača kontrolu nacionalnih centralnih banaka, liši ih svih „privremenih prava“ i postane jedini regulator i realizator monetarno-kreditne politike, ali za to će joj biti potrebno tri do pet godina. 

Za sada, sa svakim mesecom raste verovatnoća da nacionalne banke i vlade neće želeti da se odriču svoje široke samostalnosti, a ukoliko im se nečim zapreti, one će jednostvano uzeti svoj „udeo“ aktive evropskog finansijskog sistema i napustiti zonu evra.